Radije bi gledali u beo zid nego čitali knjigu

Mladi slobodno vreme najradije provode po klubovima, ne čitaju ništa osim obavezne lektire i dnevne štampe, a čak oko 80 posto mladih nikad nije posetilo muzeje, pozorišta ili književne večeri, dok 85 procenata mladih nikako ne zanima da se bave bilo kojom vrstom umetnosti

Ako pokušate da pronađete neko istraživanje na temu ko je potrošač kulture u Srbiji, ne verujem da ćete imati mnogo sreće. Svaki upit koji sadrži reč potrošač neminovno vodi ka ekonomskim kategorijama, jer je očito da se kao potrošač posmatra samo neko ko kupuje u supermarketima i šoping molovima. Poslednja istraživanja, rađena pre nekoliko godina, samo ukazuju da je kultura u haosu i da je jedan od krivaca za takvo stanje nedostatak zakonske regulative, jer kulturne ustanove i dalje funkcionišu po zakonima donetim pre 20 i više godina. Međutim, kada se po strani ostave zakoni, osnivački akti, i slične birokratske zavrzlame, još poraznije zvuče neka druga istraživanja koja kažu da dve trećine mladih uopšte nije zainteresovano za kulturu. Mladi slobodno vrema najradije provode po klubovima, ne čitaju ništa osim obavezne lektire i dnevne štampe, a čak oko 80 posto mladih nikad nije posetilo muzeje, pozorišta ili književne večeri. Isti procenat mladih kaže da bi radije gledali u zid nego čitali neku knjigu! Ali, pod uslovom da je zid jednobojan, jer buljenje u šareni zid već predstavlja tešku intelektualnu aktivnost, ili je jednostavno smarajuće.

Funkcionalno nepismeni

Kada se govori o potrošačima kulture nekako se uvek zanemari pitanje nepismenosti u Srbiji. Nepismena, ili funkcionalno nepismena osoba, teško može biti ciljna grupa kulturnih sadržaja. Septembar je igrom slučaja i datum polaska u školu, ali i mesec u kome se obeležava Međunarodni dan pismenosti, 8. septembra. U Srbiji je dan pismenosti „proslavljen“ podsećanjem na podatke kako u Srbiji ima 17 posto nepismenih, a 50 posto stanovništva je u kategoriji funkcionalno nepismenih; u praksi to znači da imaju problem da popune neki formular, ili da primene informacije dobijene iz tekstova. Teško je sada inače zapamtiti sve bezbrojne akcije, kampanje, deklaracije, ili strategije za borbu države protiv nepismenosti, ali dovoljno je reći da sve one nisu imale skoro nikakvog efekta. Ako se tome doda veoma visoka informatička nepismenost u Srbiji, činjenica je da srpska kultura ne može baš da računa sa previše potrošača.

A sad svakom po tablet

Država je, inače, svaki početak školske godine pokušavala da iskoristi i za početak nove kampanje koja bi trebalo da poboljša rad učitelja i nastavnika, ali i same dece, i da na taj način stvori jednu, ako tako možemo da je nazovemo, kulturniju bazu u Srbiji. Još tokom prošle školske godine je Ministarstvo prosvete najavilo da će svaki učitelj i nastavnik u Srbiji dobiti laptop, da bi se potom ušlo u informatičko opismenjavanje svih učenika. Zlobnici su odmah primetili da je to više pokušaj da se nekako obezbedi profit povlašćenim IT kompanijima, ali i pored toga od čitave priče je ostalo samo mrtvo slovo na nepostojećim laptopima. Niko se nakon toga nije više bavio tom temom, niti je iko postavio pitanje šta bi sa obećanim laptopima. Iako donekle spada u preterivanje, bilo je komentara da će laptopi na tako „transparentnom tenderu“ verovatno koštati bar nekoliko hiljada evra po komadu, a da će licencirani softver koštati još i više. Neko je primetio da se sada može očekivati još veća navala profesora na Facebook i da će to biti jedina korist od nabavke laptopa za učitelje i nastavnike.

Nastavak teksta možete pročitati u četrnaestom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“