RAST OSLONJEN NA STRANE INVESTICIJE NEODRŽIV

U našoj privredi dodata vrednost mora biti mnogo veća, moramo više razgovarati o finalnim proizvodima, a ne o komponentama, ne o delovima. Privatni sektor treba da bude agilan, preduzimljiv kako bi mogao da se razvija dalje. Mora da se krene u nivo više obrade i kreiranja više dodate vrednosti. Jer, ovo kako je sada, to je funkcionisalo ranije. Sada moramo da vidimo na koji način možemo da iskoristimo naš dobar geografski položaj i potpisane ugovore o slobodnoj trgovini

U Srbiji postoji čitav svet kompanija koje vrede nekoliko miliona evra ili nekoliko desetina miliona evra, koje prolaze potpuno ispod radara, a predstavljaju enorman potencijal za ovu državu. Ali da bi se one razvile, te porodične firme moraju da se u jednom trenutku korporativizuju, da se otrgnu od nasleđa devedesetih kada se na profit gledalo kao na nešto što se stiče preko noći, moraju da gledaju dugoročno na svoja ulaganja. Da bi Srbija u narednim godinama sa razvojnog modela koji se oslanjao na strane investicije prešla na novi model koji će je odvesti dalje napred, neophodno je da svoje proizvode i usluge daleko više fokusira na finalnu proizvodnju, na višu dodatu vrednost, a ne samo na proizvodnju jeftinih komponenti i delova za strane kompanije, za šta je opet potrebno dugoročno razmišljanje. Ovako bi se mogle sumirati osnovne poruke Vladislava Lalića, osnivača konsultantske kuće Good Faith i bivšeg regionalnog direktora za razvoj u švedskoj Ikei u razgovoru za Novu ekonomiju.

Ove godine obeležavate pet godina u konsultantskom biznisu. Šta je to što zapravo nudite ovom tržištu?

Mi smo mala konsultantska kuća koja upravo sad obeležava petogodišnji jubilej, što znači da smo krenuli da radimo pred sam početak korone. Nas četvorica koji smo osnovali firmu, svi smo došli iz Ikee sa višedecenijskim iskustvom na visokim menadžerskim pozicijama. I tu smo firmu osmislili da se bavi sa dve stvari.

Jedna je da budemo „one stop shop“ za strane investitore, znači da im pružamo kompletnu podršku i koordinaciju kada dolaze u Srbiju. I druga stvar koja je po meni vrlo aktuelna, a to je korporativizacija, odnosno odvajanje upravljanja od vlasništva u porodičnim firmama, na čemu smo radili sa dosta firmi.

Ako gledamo iz aspekta „one stop šopa“, naši klijenti su investitori koji žele da ulažu u Srbiju, ali i u zemlje regiona. Do sada smo realizovali nekoliko grinfild investicija za koje smo napravili kompletne studije izvodljivosti, biznis planove i sve ostalo. Sledeća faza je da mi klijentu pomažemo u kompletnoj koordinaciji i implementaciji te investicije.

Ali, naši klijenti ne moraju biti samo veliki investitori, mogu biti i relativno mali ili srednji, mada naše iskustvo za ovih pet godina i preko 40 klijenata je da su to uglavnom srednje veliki i veliki investitori. Ovde govorimo o investitorima koji dolaze iz raznih zemalja, ali koji žele da se etabliraju i da investiraju u Srbiji.

A ima li domaćih investitora koji vide potrebu da imaju jednu takvu vrstu profesionalne usluge ili kod nas i dalje važi ono pravilo ja sve najbolje znam?

Pa ima ih, ali su oni u manjini u odnosu na strane. Susretali smo se sa time da oni žele pomoć, ali pošto su ovde već etablirani, njima je potrebna pomoć u domenu unapređenja poslovanja. To je taj drugi segment – korporativizacija, odnosno odvajanje upravljanja od vlasništva, transformacija porodičnih firmi u jednu održivu poslovnu organizaciju i upravljačku strukturu. To je svet novih preduzetnika koji nisam imao prilike toliko da upoznam dok sam bio u korporativnom svetu, i shvatio sam da je taj potencijal enorman.

Te kompanije su potpuno ispod radara, to su uspešne firme od par miliona do par desetina miliona evra prometa. Tu postoji veliki potencijal da im pomognemo u unapređenju njihovog poslovanja.

To pitanje tranzicije od osnivača ka drugoj generaciji i profesionalizaciji upravljanja, kako to izgleda u praksi u Srbiji? Da li su osnivači spremni da prepuste kontrolu?

Sve zavisi od slučaja do slučaja. Rekao bih da postoje tri kategorije preduzetnika po pitanju toga kako oni gledaju na ovaj proces.

Jedni su oni koji apsolutno smatraju da to nije neophodno raditi, da oni sve rade kako treba i da nemaju razloga da menjaju nešto što je dosad bilo uspešno. I to je sasvim legitimno. Oni su izgradili jedan uspešan, profitabilan biznis. Potencijalni izazov za njih će nastati kada oni više ne budu imali isti energetski nivo, snagu i motiv ili jednostavno, kada budu želeli malo da uživaju u plodovima svog rada.

Druga grupa preduzetnika je ona koja hoće korporativizaciju, ali suštinski deklarativno. I mi smo imali takvih iskustava. Oni izraze želju za taj proces, koji inače traje od 18 do 24 meseci, krenu u njega, ali vi tu vidite da su to preduzetnici koji još nisu došli do tog nivoa zrelosti u svom razmišljanju da prepuste uzde kompanije nekome ko nije njihova krv, rođak, sin ili ćerka, već treba da dovedu nekog koji im je možda potpuni stranac, a koji je profesionalac u tom poslu. I ti procesi se obično zaustavljaju nakon nekih šest meseci. To je pre svega jedan psihološki proces.

I imate treću kategoriju, a to su ljudi koji shvate potrebu za tim i koji su spremni da to urade.

E, i tu postoje izazovi. Znači, ovi u drugoj kategoriji odustanu posle određenog vremena, a ovi u trećoj mogu da se protive u tom procesu kada vide šta to znači. Pa se i dalje upliću u poslovanje na dnevnoj osnovi, uskaču i tako dalje. I onda taj proces pomalo narušavaju i prave više štete nego koristi. Tu je onda naš zadatak da tim ljudima objasnimo, da kad su krenuli u to i ako su oni doneli tu odluku, investirali vreme i novac, da to treba da odrade do kraja.

Na evropskom nivou postoji jedna statistika koja kaže da prvu generacijsku sukcesiju preživi 25 odsto firmi, a drugu samo osam.

A kada govorimo o drugom tipu vaših klijenata, stranim investitorima, da li ovde dolaze zbog jeftine radne snage, zbog veličine tržišta ili nečeg trećeg?

Strane investicije su sa preko četiri milijarde evra godišnje vrlo značajne za Srbiju. Ja sam bio deo jedne takve kompanije koja je na ukupnom nivou investirala preko 120-130 miliona evra u Srbiji.

Na osnovu mog iskustva, kako iz konsultantskog sveta tako i iz samog poslovanja, investitori dolaze zbog kombinacije nekoliko faktora. Pre svega, Srbija je atraktivno tržište. Mi trenutno imamo klijenta koji investira značajna sredstva u sektoru nekretnina, gde on vidi mogućnost da diversifikuje svoja ulaganja i uđe u jednu novu zemlju gde profitabilnost može da bude prilično dobra.

Drugo, tu je i pitanje cene radne snage. Danas plate nisu iste kao pre deset godina. Ja mislim da je to pre svega dobro zbog standarda života ljudi i zbog celokupne ekonomije, ali s druge strane, to sigurno ima efekat na konkurentnost, pogotovo u radno intenzivnim industrijama.

I treće, da budemo realni, subvencije koje je država davala i načini na koje je podržavala strane investitore, sigurno su bili jedan od faktora. Ta jedna pozitivna poslovna klima gde je država pokazala spremnost da uvaži njihove zahteve i primedbe. Ovde kada dođe strani investitor ipak ga dočekujete vrlo pozitivno, što nije slučaj u svim zemljama.

I tu je pravna regulativa koja se polako unapređivala iako, da se razumemo, ja verujem da ona može još više da se unapredi, jer je to sigurno jedna od prepreka za dolazak investicija. Zakoni su tu, ali implementacija u nekim segmentima škripi, a ta predvidivost je za svakog investitora jako važna.

Kako vidite narednih par godina, da li se približavamo kraju razvojnog modela zasnovanog na privlačenju stranih investicija, s obzirom na visinu plata koje smo pominjali, odlazak ulagača u radno intenzivnim industrijama i geopolitiku?

Naš model ekonomskog rasta, koji je bio zasnovan na značajnom prilivu stranih investicija, ušao je u jedan ciklus kada mora da bude zamenjen nečim drugim. I, ako vidimo rast realnih troškova poslovanja u evrima, to sigurno ima efekat smanjivanja konkurentnosti za jednu izvozno orijentisanu zemlju.

Ako uzmemo recimo auto-industriju, američke carine će imati ne primarne, nego sekundarne efekte na nas zato što smo mi zemlja poddobavljač, a konačni dobavljač koji izvozi u Ameriku sigurno će videti pad konkurentnosti. Svi ti faktori, od carine do stabilnog dinara koji podiže troškove u evrima, na kraju znače višu cenu naših proizvoda za krajnjeg kupca.

Imamo još jednu značajnu stavku koju ne treba da zanemarimo, a to je prilično značajan udeo građevine u bruto nacionalnom proizvodu.

Tu možemo imati izazove u narednom periodu ako dođe do pomeranja na tržištu nekretnina zbog značajnog priliva novih kvadrata.

Ponuda će verovatno do neke tačke rasti, ali će jednog trenutka morati da stane. Ako svake godine izbacite milion kvadrata, a ne možete da prodate trećinu, dok ste ranije prodavali sve na primer, ili do 80 odsto, onda normalno da će ljudi koji investiraju u nekretnine početi da to smanjuju.

Govorimo prevashodno o komercijalnom sektoru ili o rezidencijalnom?

Prevashodno rezidencijalnom. U poslovnom mislim da i dalje postoji dosta potrebe za prostorom. S druge strane, mislim da smo sa brojem kvadrata komercijalnog prostora po glavi stanovnika koji kontinuirano raste u poslednjih deset godina smanjili razliku koju smo imali u poređenju sa Bukureštom i drugima u regionu, jer smo poslednjih godina izgradili značajan broj komercijalnih šoping centara, ritejl parkova itd.

A kada se radi o javnim investicijama u projekte poput EXPO-a i Nacionalnog stadiona, koji sada podižu građevinu, koliki je to rizik ako ti projekti ne budu produktivni u budućnosti?

Sve zavisi od toga kako se budemo pozicionirali. Investicija kao što je EXPO je vrlo značajna. Ja duboko verujem da su investicije u infrastrukturu apsolutno važne i potpuno ih podržavam. I to mislim kao običan građanin, ne kao čovek koji se bavi poslom ili kao ekonomista. Meni jako odgovara što sada mogu da stignem do Čačka mnogo brže nego što sam mogao ranije. To da ulice imaju manje rupa, da imamo lepše autobuse koji imaju klimu, to je za svakog građana poboljšanje kvaliteta života, a i samim tim i za privredu, zato što su zemlje sa jakom infrastrukturom poslovno atraktivnije, zato što vi od tačke A do tačke B možete da stignete brže i roba može da stigne brže.

Ali, vrlo je bitno gledati malo dalje unapred, tako da sve što se napravi može da se nekako prilagodi vremenu u kome se nalazimo.

Znači, kada govorimo o EXPO-u, ako postoji jedan cilj, nakon šta je taj cilj ostvaren, moramo da znamo šta ćemo da radimo sa tim objektima da bi te investicije bile adekvatno iskorišćene.

Šta je ono što bi Srbija mogla da uradi ili na šta da se fokusira za narednu fazu svog razvoja?

Ako pogledamo IT sektor recimo, vidimo da je sa preko četiri milijarde evra u 2024, to sada najveći izvozni sektor u Srbiji. To nam pokazuje da u našoj privredi dodata vrednost mora biti mnogo veća – znači da moramo više razgovarati o finalnim proizvodima, a ne o komponentama, ne o delovima. Evo daću vam primer koji poznajem ipak dosta dobro. Najgore za drvnu industriju jedne zemlje je izvoziti repromaterijal ili poluproizvod, polufiniširane proizvode.

A Srbija radi to?

Pa nažalost, naša drvna industrija nije iskoristila svoj potencijal. Tu postoje značajne mogućnosti unapređenja. Mogao bi da se napravi jedan program na nivou cele države. Privatni sektor treba da bude agilan, preduzimljiv, kako bi mogao da se razvija dalje. Naveo sam primer drvne industrije, ali to se može primeniti i u nekim drugim sferama. Mora da se krene u nivo više obrade i kreiranja više dodate vrednosti. Jer, ovo kako je sada, to je funkcionisalo ranije, ekonomija je rasla, ali sad moramo da vidimo na koji način možemo da iskoristimo naš dobar geografski položaj i potpisane ugovore o slobodnoj trgovini sa Kinom, Rusijom, Turskom i drugima da kreiramo veću vrednost.

Zašto do sada nismo u punom potencijalu iskoristili te sporazume o slobodnoj trgovini? I s tim u vezi, kako gledate na rast protekcionizma u svetu i kako nas dotiču ta geopolitička previranja?

Mi smo mala zemlja koja pokušava da tu balansira, što mislim da je ispravno, zato što mi ipak ne možemo sa našom veličinom da imamo neku značajniju ulogu u svetskim zbivanjima. Mislim da neću ništa novo reći kad kažem da je globalizacija kao koncept potpuno ugašena. Aktivnosti ove američke administracije definitivno idu u prilog tome.

Međutim, mislim da će se pitanje carina u sledećih par meseci izbalansirati. Te carine neće biti 100, 400, 800 procenata ili već koliko, već će to doći na druge nivoe. S druge strane, ja se nadam, ali nisam baš siguran, da će se ukrajinsko-ruski rat tako brzo završiti, a to će sigurno imati efekat na svetsku ekonomiju. S tim što Kina kao takva definitivno preuzima jedan sveopšti primat.

U svemu tome, mi treba da probamo da iskoristimo pre svega te ugovore koje imamo u slobodnoj trgovini, a sa druge strane tu poziciju da ipak možemo da pričamo sa svima.

Ne možemo da se ne dotaknemo protesta koji traju šest meseci. Kako ova situacija utiče na investicione prilike u Srbiji?

Znate kako, ja imam prijatelja koji drži jedan restoran u Beogradu i on mi je pričao da u prva tri meseca ove godine ima strahovito usporavanje prometa. Naravno, svi restorani posle Nove godine, kad se ljudi istroše, imaju manji promet.

Međutim, mart je bio dosta napregnut, april je malčice bolji, tako da je tek sad u maju tržište krenulo da se oporavlja.

Znači sigurno da postoji jedna nesigurnost – ljudi kad ne mogu da vide tri meseca unapred šta će biti, to sigurno ima efekat na naše ponašanje i u ekonomskom smislu, a i šire. Definitivno efekta ima i to šta se dešava u svetu. Strani investitori koji bi došli u ovaj region sigurno to sada rade malo teže ili usporeno, gledajući pre svega kako da reše stvari kod svoje kuće. Pogledajte šta se dešava u nemačkoj auto-industriji, to vam je pokazatelj koji može da se veže za neke dalje primere. Tako da mislim da u našoj privredi imamo kombinaciju ta dva faktora. Ja sam po prirodi optimista i nadam se da će ovakva situacija i globalno, a i ekonomska kod nas, ići u dobrom pravcu. Ipak imamo i dalje aktivnost, vidite da se gradi. Privreda neće stati.