Miloš Teodorović, aktuelni šef dopisništva Radija Slobodna Evropa u Beogradu, jedan je od najboljih i uz to najnenametljivijih novinara sada već skoro srednje generacije. Za skoro sve što je uradio, dobio je neku nagradu. Nikada nije pripadao dežurnim analitičarima koji uvek imaju spremno prigodno mišljenje. Zato je i zanimljiv sagovornik. Mimo običaja i pravila profesije, razgovor je vođen na „ti“, jer bi persiranje među ljudima koji su godinama radili zajedno, delovalo neprirodno.
Ne postoji ništa drugo od čega bi ovih dana mogao da počne razgovor, osim izbegličke krize. Vidi li se kraj egzodusu i tragediji za mnoge koji su krenuli u obećanu zemlju Nemačku? Mnogi se pitaju kako su i zašto baš sada ovi ljudi ovako masovno krenuli, a rat u Siriji traje već četiri godine?
Mnogi su ovde skloni teoriji zavere, ali je to pitanje – zašto baš sada egzodus, razrađeno na raznim stranama. Ne treba gubiti iz vida da je Liban sa četiri miliona stanovnika primio dva miliona izbeglica, da je Turska primila dva miliona izbeglica, da je Jordan primio ogroman broj ljudi, čak se i Saudijska Arabija oglasila da je primila dva miliona ljudi, u šta ja pomalo sumnjam. Četiri godine se u životima tih ljudi ništa nije pomerilo. Pitanje je koliku su pomoć te države primile da bi izbeglima obezbedili adekvatne uslove. Sve vreme ne prestaje rat u Siriji i potpuno rasulo u bar još dve države. S druge strane, ako o Srbiji govorimo – nisu ti ljudi odjednom došli ovamo, taj proces traje. Broj izbeglica se vremenom omasovljavao. Tako da se zapravo moglo očekivati da će se ono što sada gledamo pre ili kasnije dogoditi.
Nije li manipulacija i sam naziv koji koristimo za ove ljude? Nije isto da li su migranti ili izbeglice, jer od toga zavisi njihov međunarodni tretman.
Apsolutno, ja ih zovem izbeglicama jer oni to i jesu i to većim delom na način na koji su stotine hiljada ljudi i ovde bili izbeglice. Ali ovaj izbeglički talas će dugo trajati, i kada govorimo o njemu, ipak govorimo o dve grupe ljudi – jedni su oni koji beže iz bezbednosnih razloga i to su po definiciji izbeglice. A druga grupa su ekonomski migranti. I to je ono sa čim će se Zapad tek suočavati i što će odrediti njegovu budućnost. Konflikt između bogatog i siromašnog sveta. Biće to sve jači šamar za bogati svet, koji očigledno, uprkos onome što zagovara, nije našao prave načine za podsticanje razvoja siromašnog sveta. Nije našao rešenje za formiranje funkcionalnih država, nego ih je često svojim potezima gurao još dublje.
Postoji teorija da je Evropa jedna „stara bogata gospođa“ kojoj su prosto oslabili refleksi i nije u stanju da dobro i brzo reaguje. Dok drugi kažu da je Evropa ovim pokazala da ni sama ne poštuje vrednosti za koje se zalaže i da za to nema opravdanja.
Izbegavam metafore kao što je „stara gospođa“, „posle ovoga ništa neće biti isto“, „antička tragedija“ i tome slično. Stvari su daleko praktičnije. Ako govorimo o Evropskoj uniji, govorimo o 28 država koje ako bilo šta hoće da odluče, to moraju da urade na nivou stalnog dogovoranja. Što kaže Latinka Perović, Evropa treba da uči na primeru bivše Jugoslavije.
Pa dobro, bilo je dosta vremena i za taj dogovor. Rekli smo da ova kriza nije odjednom nastala.
Eskalacija krize o kojoj govoriš, posledica je nedostatka dogovora da se reši problem na izvoru. Sve je to igra moći. Sada je to najvećim delom rezultat nedostatka dogovora Vašingtona i Moskve o tome kako se treba izboriti sa Islamskom državom.
Sami Sirijci kažu da je prioritet da se zaustavi rat, pa će i oni moći da ostanu kod kuće. Pitanje je volje i interesa da se to uradi?
Ako treba nešto da naučimo iz sirijske tragedije, i čini mi se da o tome treba više razmišljati, jeste koliko su stvari povezane. Nije to istorijski novitet naravno – i Drugi svetski rat je, na primer, uvezao stvari na globalnom nivou. Ali se, kada govorimo o poslednjim zbivanjima, o tome nije dovoljno razmišljalo. A došlo se u poziciju da za nas ovde, danas može biti bitnije ono što se dešava u Avganistanu, nego u susednoj Bosni i Hercegovini. Procesi se ne smeju izolovano posmatrati, niko nije isključen i to treba imati u vidu.
Možemo li ipak reći da se Srbija u celoj ovoj situaciji do sada časno ponašala? Bez obzira na to da li ovu vlast podržavamo ili ne i šta god bili njeni motivi.
Ono što mene fascinira jeste što smo mi i sami iznenađeni što uglavnom pomažemo tim ljudima. To jeste takođe odraz društvenog raspoloženja u kome prosto nismo naviknuti da istupimo pozitivno, iako bi na primer takav odnos prema izbeglicama trebalo da bude prirodna reakcija. No, setimo se da je to u direktnom sukobu sa onim što se događalo prethodnih godina. Nemojmo zaboraviti, mi nismo hteli izbeglice da primimo u razne kampove po Srbiji. Neke naše inostrane kolege su, sećam se, bile šokirane kada su videle u kakvim su uslovima bili ti ljudi u Subotici. Ovde se radi o jednom složenijem fenomenu, koji je opet odraz populizma koji sada vlada Srbijom. Naime, kad je politička elita poslala signal „prema izbeglicama treba biti pozitivan“ učinila je da javnost dominantno na taj način odgovori. I dobro, bolje je tako. Ali mislim da bi se trebalo više baviti onima koji profitiraju na tim izbeglicama, koji zarađuju na prevozu, prodaji hrane tim ljudima …
Dakle, da je druga poruka poslata, smatraš da bismo se mi ponašali drugačije? Našim pojedinačnim i kolektivnim mozgom onda upravlja čista propaganda?
Realno bi odgovor bio – da. Evo šta se događa u Mađarskoj. Oni su uveli preke sudove za ljude koji ilegalno pređu granicu, oni su doneli zakone koji podsećaju na nacističke.
Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetčetvrtom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
