Razgovor: Dijana Ivanov Kadić i Đorđe Pavićević

Mislim da je građanima, posebno razvijenijih demokratija, dosta da ih tretiraju samo kao publiku, potrošače ili glasače, a da se važne odluke donose u njihovo ime, ali mimo njih. Takav sistem je podložan različitim patologijama kakve vidimo širom sveta, ali i kod nas. Na demokratskoj pozornici gledamo scene koje su daleko od običnog građanina, ali često i od zdravog razuma. Kako je jedan autor još pre Drugog svetskog rata konstatovao: „Javnost stiže na sredinu trećeg čina i napušta predstavu pre spuštanja zavese, ostajući onoliko dugo koliko je verovatno potrebno da odluči ko je heroj, a ko negativan lik u predstavi”, kaže Đorđe Pavićević, profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i čovek koji je osnovao Debatni klub u Srbiji.

Zbog čega se kod nas, ali i svuda u svetu, progresivno urušava poverenje građana u njihove vlade, političke partije i izborne sisteme?

Mnogo teško pitanje. Deo odgovora je u načinu na koji su demokratije funkcionisale u prethodnih stotinak godina, posebno poslednjih nekoliko decenija. Politika je zarobljena unutar velikih, da upotrebim izraz često navođenog autora Maksa Vebera, „političkih pogona”, partija i medija, koji funkcionišu po korporativnim pravilima. Svaki pokušaj da politika izađe iz ovog okvira etiketira se kao populizam. Neki autori takvo stanje nazivaju postdemokratijom, jer postoje demokratske institucije, ali su one uzurpirane, disciplinovane i kontrolisane tako da ishodi uvek idu naruku određenim grupama, pre svega onima koje raspolažu resursima. Upravljanje ekonomskom krizom nakon 2008. godine i politika „privatizacije dobiti i socijalizacije dugova” ogolili su ove mehanizme odlučivanja. Deo probelema je što se „sve to” i dalje naziva demokratijom i pretenduje na demokratsku legitimnost.

Za koga biste onda rekli da najviše manipuliše građanima i stvara iluziju da se oni zaista nešto pitaju?

Radi se o dve iluzije. Najpre, reč je o ideji da se pobedom na izborima stvari mogu relativno lako menjati. To je ideja koju je Marks imao kada je pisao Manifest komunističke partije, ali ju je ubrzo napustio. Prema ovoj predstavi, u načelu, svako može formirati partiju, učestvovati na izborima pod fer uslovima i sprovoditi svoju politiku kada pobedi. Žrtve ove iluzije bile su mnoge levičarske partije na Zapadu, ali i mnoge reformističke partije koje su iskreno zastupale svoja uverenja. Kada su pobedile, shvatile su da to nije dovoljno da bi se sprovodila politika sa kojom su pobedili. 

Drugu iluziju stvaraju mediji. To je „dogma o informisanom građaninu” koji može doneti racionalan retrospektivni sud o tome kako je radila vlada i iskazati ga na izborima. Bez obzira na to što je verovatno tačno da ne možete varati sve ljude sve vreme, ako kontrolišete medije možete varati dovoljan broj ljudi dovoljno vremena dok ne dobijete izbore. Vlade su u privilegovanoj poziciji da unovče ovu „premiju vlasti”.

Ko su danas izabrani (elita) koji kroje standarde i daju sebi pravo na monopol da određuju sistem vrednosti, da utiču na donošenje ili nedonošenje važnih odluka za društvo?

Fascinantna je ta intelektualna arogancija mnogih koji sebe ubrajaju u elitu, od estradnih zvezda, preko političara do profesora i akademika, koji pretenduju na mesto „krojača kape” za druge. Svuda možete čuti ili pročitati kako bi ljudi trebalo da žive, za šta bi trebalo da se žrtvuju, šta i koga da poštuju, koliko dece treba da imaju, kako da ih vaspitaju, itd. Lakoća sa kojom se daju takvi saveti i preporuke da se oni pretvore u zakone i politike, govori o nepoštovanju koje deo elite, onaj koji voli da se samolegitimiše kao elita, ima prema racionalnosti običnog čoveka i njegovoj sposobnosti da donosi odluke. Ovi ljudi očigledno sebe razumeju kao elitu u normativnom smislu reči, a ono što kažu legitimišu na različite načine: učenošću, načitanošću, popularnošću, uspehom na takmičenjima (izborima), institucionalnom pozicijom, bogatstvom.

Problem je što nijedna od ovih „legitimacija” ne daje posebnu težinu nečijoj reči u javnosti. To opterećuje javnu komunikaciju. Srbiji, na primer, nedostaje otvorenih javnih foruma gde se mogu čuti različiti glasovi, ne samo glasovi elite. Oni koji sebe smatraju elitom ne priznaju demokratsku legitimaciju, ne u smislu glasanja, nego u smislu slobodnog preispitivanja njihovih uverenja i stavova i zatvaraju se u različite klubove, govore u kontrolisanom okruženju, a običnom svetu se obraćaju samo kao publici. Mediji olakšavaju ovu poziciju, vi nešto pričate, drugi slušaju. Zbog ovoga je uloga medija i novinarstva kritična, oni mogu otvoriti ili zatvoriti kritičku raspravu.