Dragoljub Žarković je u novinarstvu više od četiri decenije. U „Vremenu“ je od osnivanja, već 27 godina. Preživeo je dakle i Miloševića i sve posle njega, a sada se trudi da „preživi“ i Vučića. Zato je odličan svedok i kritičar novinarske profesije kojom se celog života bavi. Govori o stanju u medijima i o tome zašto nekim kolegama samo klimne glavom u prolazu
Srbija je pogoršala poziciju na rang-listi međunarodne organizacije Reporteri bez granica o slobodi medija za 2016. i sa 59. pala na 66. mesto. U izveštaju se navodi da je „sloboda medija u Srbiji od 2014.godine i dolaska na vlast Aleksandra Vučića u opadanju“.Na tom spisku se nalazi i „Vreme“ kao medij pod posebnim pritiskom. Kako komentarišete tu ocenu?
To što se nalazimo na njihovom spisku, meni uopšte nije drago. Pravo da vam kažem, niko me nije pitao da li se osećam ugroženim i da li ja na taj način procenjujem situaciju u „Vremenu“. Zamislite, umesto ozbiljnom unutrašnjom analizom, oni vas nekakvom spoljnom ocenom proglase za antirežimski medij.Napravili su nam i velike probleme kod oglašivača od kojih treba živeti.Mi smo oduvek bili opozicionenovine. U najkraćem, uopšte nisam oduševljen kuknjavom i histeričnim povicima kako su mediji u Srbiji ugroženi i da im se guše slobode. Svako uzme slobode onoliko koliko mu je potrebno i svako se ponaša u granicama svojih mogućnosti.
Slobode nikad dovoljno, niti će je biti. Nije nama prvi put da smo pod pritiskom vlasti. Razlika je samo u tome što su ovi koji sada vladaju neartikulisaniji, neobrazovaniji i ciničniji na neki način. Gledam Vučića kako vređa novinare na konferencijama za štampu i tretira ih kao ljude koji su tu zalutali. Ako je novinarima za utehu, on se tako ponaša i prema ministrima na sednicama Vlade i u javnom govoru.
Vučić je sav u marketingu i potpuno je posvećen medijskom upravljanju. Verujem da niko bolje od njega ne zna sve šerove i rejtinge u Srbiji.Njemu mnogo toga čovek može da zameri, ali ne i sposobnost učenja. Vrlo je vešto savladao posao odnosa sa javnošću i postao najbolji PR stručnjak za samog sebe i svoju vlast.
Dakle, evidentno je da su mediji pod pritiskom koji će na svačija vrata da zakuca, nekom ranije, a nekom kasnije. Nama se to dogodilo već 2013.godine. U roku od sedam dana ukinuto nam je osam ugovora sa javnim preduzećima i Skupštinom grada Beograda. Reč je o ugovorima o obligacionim odnosima u kojima je naznačeno da smo radili određene usluge poput oglašavanja ili PR akcija.
Da se vratimo na ono što ste nazvali medijskom kuknjavom. Srbija je najslabije bila pozicionirana 2010, kada se našla na 85. mestu. Te godine Reporteri bez granica pišu da je rad novinara sve teži zbog „kontrole medija preko budžeta za reklamiranje i dosluha sveta politike i pravosuđa“. Ne znam šta ste tada mislili, ali iz ove perspektive, kakav je vaš stav?
To je najpre bila posledica skandaloznog Zakona o informisanju koji je donet 2009.godine. Zakon je bio antievropski i retroaktivan i proglašen je neustavnim. Sprega između politike i krupnih privrednih krugova je uvek postojala i postojaće, samo je pitanje da li mediji mogu da se odupru i obavljaju svoj posao kontrolora javnih poslova. Kad je reč o zakonima, preturio sam preko glave jedno pet zakona o informisanju i nikad ih nisam pročitao. U našem zanatu postoji zakon profesije, kodeks časti i odgovornost za javnu reč. Njih ko poštuje, nijedan drugi zakon koji je nametnut spolja ili donet skupštinskom većinom, ne može da ga ugrozi. Bio sam u komisiji za izradu medijske strategije koja se donosila pred kraj vlasti Borisa Tadića. Bilo mi je dosta mučno i već tada sam video da smo mi skloni prepisivanju raznih zakona koji se nabacuju lopatama. Ne možeš ostaviti čitave gradove bez elementarnih lokalnih informacija koje komercijalne medije uopšte ne zanimaju. I to je bila jedna velika greškai sada vidimo šta se dogodilo sa lokalnim medijima. Oni su ubijeni i satrti. Njih su kupili Vučićevi, to jest SNS-ovi favoriti.
Da li je Medijska strategija donekle otvorila prostor za stvaranje medija ovakvih kakvi jesu?
Osnovno načelo Medijske strategijeje bilo da se država povuče iz svih medija. Tad je doneta odluka da se država povuče iz Tanjuga, posebno pod pritiskom dve privatne agencije. Lično mislim da je to bila greška i da projektno finansiranje ne može da nadoknadi nedostatak sistemskog održavanja rada medija. Nekad smo imali odlične lokalne medije. Neki od njih se još uvek drže, na primer „Vranjske novine“ i „Južne vesti“.Setite se „Pančevca“, jednog od sigurno najuglednijih naših nedeljnika koji je preuzeo neki auto-prevoznik i napravio krpu od novina. Ukupna medijska scena je potpuno devastirana. Oba novinarska udruženja su nikakva. Slušam novoizabranog predsednika UNS-a Vladimira Radomirovića koji tvrdi da stanje u medijima nije dobro, ali da je bilo gore u vreme Borisa Tadića.Moram da kažem da je to bilo vreme kad je čovek mogao da se izbori za elementarne principe i časno poslovanje. Sve do 2008. godine i svetske ekonomske krize, koja je i nama opalila šamarčinu, iako je Đelić tvrdio da je kriza naša velika šansa, čovek je mogao da poveruje da se od ovog posla nešto može i zaraditi. Tada su se odjednom pojavila tri operatera mobilne telefonije koji su vodili žestoku bitku, banke su se takmičile da privuku klijente, pokrenuto je kartičarstvo koje je pozivalo građane da uzmu baš njihovu karticu. Ljudi su prvi put došli do malo para i počeli da obnavljaju belu tehniku. Otvorilo se tržište automobila, raznih osiguravajućih društava i investicionih fondova. Počela je da oživljava privredna aktivnost. „Vreme“ je bilo prinuđeno da ublaži pritisak oglasa jer su oni počeli da ugrožavaju novine. S početkom krize i broj oglasa je počeo drastično da se smanjuje.
I onda?
Onda je došao Vučić. Znači besparica plus politički pritisak koji podrazumeva da određene novine nisu poželjne da se u njima oglašavate. Ko veruje da štampani mediji mogu da žive od prodaje, u velikoj je zabludi. U svetu se prodaja i tretira kao ogroman trošak. Od oglašavanja se živi. Mi smo 2006. i 2007. godine imali gotovo idealan odnos između prihoda od prodaje i marketinga, od kog se dobijalo 40 odsto novca. Novine nisu gubile od sadržaja, ali su imale jako utemeljenje. Sad je taj odnos 95 prema 5, ali ni tih pet procenata ne čine komercijalni oglasi, već se mi dovijamo u smislu organizovanja raznih tribina, smišljamo poslove koji nam oduzimaju i ljude, vreme i prostor u novinama. Danas je iz dva razloga veoma teško dobiti pravi komercijalni oglas. Kao prvo, nema šta da se oglašava, a drugo, ljudi paze gde će se oglasiti. U tom smislu situacija jeste očajna, ali propasti nećemo kao što nismo ni za ovih 27 godina. Plate kasne, ali smo na to navikli, neće niko da ide iz „Vremena“, a neki novi hoće da dođu. Upravljati besparicom je najteži posao na svetu.
Zbog čega hoće da dođu?
Valjda ljudi imaju osećaj da kod nas mogu da rade svoj posao. Da li se smanjuje broj novinara koji hoće da rade svoj posao? Ja sam svojevremeno predavao i na Fakultetu političkih nauka. Stekao sam dobar uvid u to kako mladi ljudi zamišljaju novinarstvo. Sedamdeset odsto njih misli da je novinarstvo biti prezenter vesti na televiziji, deset odsto bi da odmah postane Teofil Pančić i piše kolumne, nekih pet-šest odsto hoće da se bavi kulturom, kao da u kulturi ima hleba, ali vole to, i to je lepo. Od tridesetak studenata, samo jedan kaže da želi da prati ekonomiju, pravosuđe ili Skupštinu. Svi beže od tih tema. Ekonomija je verovatno najživlja oblast praćenja, življa je i od politike, non-stop se nešto menja. I ono što je najinteresantnije, to je da mora da se uči svaki dan. Moram da priznam da slabo poznajem sadašnje glavne urednike. Ne vidim iza njih neki profesionalni rad i ozbiljno stasavanje. Oni su se okrenuli satiri i bledom humoru, što je korisno ali nije produktivno, ili su poslušnici koji reže na kolege, dobre običaje i ukupnu javnost. Istine radi, ima i dobrih znakova, primećujem neke koleginice i kolege koji se ozbiljno hvataju ukoštac i rade po osnovnim pravilima ovog posla.
Kako objašnjavate to da vam kolege često postavljaju pitanja o cenzuri i autocenzuri?
Čovek je slobodan ili nije. Ili si rođen za ovaj posao, ili pristaješ da ga radiš pod lakšim, odnosno težim uslovima, da trpiš šikaniranje i ko zna šta još. Ovde je problem što nema javne demonstracije novinarske solidarnosti, iako udruženja pokušavaju nešto da odglume. Nikad je nije ni bilo previše, to znam jer sam u ovom poslu preko četrdeset godina. Sad je baš zavladala neka apatija.
Da li ćemo se složiti da u ovoj zemlji ima novinara koji profesionalno rade svoj posao, ali nisu medijski eksponirani i zbog njih kolege ni prstom nisu mrdnule kad su gubili posao?
Ima i onih koji su, poput premijera, doživeli prosvetljenje. Dakle, malo solidarnosti i mnogo presvlačenja dresova. Nekim kolegama prema kojima sam počeo da gajim duboko prezrenje klimnem glavom kad prođem pored njih, jer ne mogu da se pravim da ih ne poznajem. zbegavam naše krugove. Postao sam mrzovoljan i džangrizav prema profesiji. Ja sam se malo zatvorio u svoj eko-sistem koji čine tri sfere. To je redakcija „Vremena“ u kojoj se osećam dobro i kod nas vlada visok stepen solidarnosti i kolegijalnosti. Drugi je porodica gde gledam da očistim posao pre nego što dođem kući i treći je kafana Kalenić u kojoj ljudi sa kojima se viđam znaju da sa mnom nema razgovora o politici, a posebno ne o novinarstvu. Možemo da pričamo o tenisu i kuvanju….
Da li je reč o umoru, ili o gorčini?
Pomešana su osećanja jer se nataložila jedna iscrpljujuća borba. Svaki dan treba misliti o tome kako će zaposleni i honorarci u „Vremenu“, ali i njihove porodice, da prežive, kako će da se osećaju ili da se leče kad su bolesni. Rukovodeći sloj u svim našim strankama su ljudi koji nikad nisu proveli nijednu besanu noć razmišljajući kako da obezbede plate za svoje radnike. Nisu ni imali radnike, jer ništa nisu radili. Da im daš da vode kokošinjac, pogubili bi kokoške. Oni zaista ne dele brigu sa običnim svetom, kao što to ne čine i neke medijske kompanije koje su naslonjene na jake sisteme. Mi kad jednom ne bismo plati porez, na vrata bi nam došlo pet inspektora da nas zatvori. Pogledajte šta se dešava sa „Novostima“ i koliko je njima narastao dug. Vučić je rekao da ni sam Bog ne zna kako može da se reši pitanje „Novosti“ i „Politike“.
I Tanjuga.
Možda iz mene progovara nasleđe i vaspitanje, ali ja mislim da država treba da ima Agenciju. Komercijalne novinske agencije nisu bogomdane. Neku vesticu iz Pirota nema više ko da plasira. Verujem da se može naći model privatnog javnog finansiranja sa jasnom obavezom da Tanjug pokriva sve. Ja se sećam kad sam bio urednik u dnevnim novinama, a i danas važi isto pravilo, najkvalitetniju najavu događaja je slao Tanjug jer je imao dopisnike svuda po svetu, ali i u gotovo svakom selu. Nisam pristalica da ubijemo Tanjug. Treba naći model da on opstane, a marifetluka kojeg ima tamo, možete naći u većini firmi koje su pod državnom kontrolom.
Delite li mišljenje da su se mediji podelili na one koji viču „ua Vučiću“ i druge čija je parola „ura Vučiću“?
Meni jako smeta svaka generalizacija. Ne možeš sve bacati u isti koš. To vređa one novinare koji izginu radeći. Postalo je kao „in“ vikati „Vučiću p….u“. To je dosta besmisleno sa stanovišta novinarskog posla. Mnogi su takođe pobrkali Tviter koji je čisto privatna stvar i svoju javnu funkciju, tako da nije jasno da li govore u funkciji tviteraša ili novinara. Ja lično mislim da vlast treba kritikovati, posebno ovu, ali ne volim paušalne ocene. Život pruža dovoljno dokaza za ozbiljne analize i komentare. Dođe mi da ubijem onoga ko me nazove kolumnistom. Umem ja da napišem kolumnu i da se našalim razbibrige radi. Međutim, ja sam komentator koji piše o stvarnosti. Da bih napisao komentar kako bog zapoveda moram da prekopam bazu podataka, da pratim šta se dešava, da uložim ozbiljan trud…
Da li vas naljuti i kad vam kažu da ste opozicionar ili da zastupate neku stranku?
Tek to mi je besmisleno. Mogu da se zakunem da nisam član nijedne stranke ili pokreta. „Vreme“ je 27 godina u opoziciji. Nismo mi bili nežni prema Borisu Tadiću, posebno prema njegovoj vladi. Neki od njegovih ministara nisu govorili sa mnom godinama jer su bili ljuti. Svojevremeno sam napisao da je najveću brigu o radnicima imao Dragan Šutanovac jer je u svom kafiću zaposlio tri radnika. Zbog toga nije hteo da mi se javi na ulici. Međutim, život i politika sunas pomirili.
A kad vas prozivaju zbog Miškovića kao glavnog finansijera?
Meni je više muka od te priče i objašnjavanja. Sve piše u APR-u. Nikada nisam krio da sam sa Miškovićem prijatelj i da nam je Delta agrar jemac za kredit koji još uvek otplaćujemo. Zahvaljujući kreditu „Vreme“ je sada stopostotno u rukama ljudi koji su zaposleni u nedeljniku, ili su radili u njemu.
Hoćete da kažete da zbog te pomoći niste bili u poziciji da o njemu pišete bez preterane kritike?
Mi poštujemo to što nam je pomogao, ali se on nikada nije mešao u uređivačku politiku. U svetu nijedan medij neće da napadne glavne oglašivače dok ne sazri duboko uverenje da postoji ozbiljan javni interes za tako nešto. U slučaju prećutkivanja ili zataškavanja, bio bi kompromitovan i sam medij.
Da li i vas poput nekih kolega iznenađuje što Zapad previše ne interesuje medijska situacija u Srbiji?
Neki prosto vape za većom podrškom. Uvek treba pomoć Zapada. Zapad je najveći donator ove države. Vučić pola projekata održava zahvaljujući evropskim fondovima i parama. Otud i ta njihova bahatost da kažu da će Vlada EPS-u dati 250 miliona evra. Koja Vlada, daćemo mi građani Srbije! Ja sam siguran da Vučić zna da se u zapadnim medijima pomalo formira druga klima i da počinje pritisak na tamošnje vlasti da povedu računa o njegovom načinu vladanja i rada. To deluje sporo, ali dobri znaci da se nešto menja su vrlo konkretni. Evropska komisija prvi put daje paket dosta velike dugoročne pomoći od dve do četiri godine. I Amerikanci se vraćaju sa svojim fondovima i sve zajedno bi trebalo da ojača medije u Srbiji.
U kojoj meri ovakva pomoć uslovljava medije da igraju po njihovim pravilima?
U Srbiji većina ljudi ne zna da stranci ne pišu projekte. Na primer, u ovom trenutku kod nas u redakciji petoro mladih i talentovanih ljudi pišu veliki projekt za Evropsku uniju. Bave se pitanjem solidarnosti i koja su evropska zakonodavna rešenja za pomoć deci, starima i nemoćnim kategorijama. S obzirom na to da smo društvo s niskim stepenom solidarnosti, verujem da je to dragocena tema. Upravo takvi poslovi stvaraju kvalifikovaniju medijsku sliku. Tema nije komercijalna i ne donosi direktan profit, ali učvršćuje kvalitet novina.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
