Razgovor: Dijana Ivanov Kadić i Siniša Kovačević

Siniša Kovačević, dramski pisac, reditelj i profesor. Večiti opozicionar koji decenijama govori i piše o patriotizmu. S velikom dozom ljutnje priznaje da je rodoljublje u Srbiji postalo utočište za pojedine hulje. Kako sam kaže, njegovo političko iskustvo je isključivo opoziciono i svedeno na to da bude uspešan kritičar i kritizer svega trenutno postojećeg

Znam da su vam već postavljali ovo pitanje i da je daleko od originalnog, ali ne mogu da odolim, pa ću vas i ja pitati – zbog čega jedan umetnik koji kroz svoje delo može da pošalje vlastito viđenje ili kritiku društva, odluči da se politički angažuje?

Ako se ne bavite politikom, ona se bavi vama. Ovaj intervju sa mnom je takođe politički čin – par ekselans. Zamislite da ja sada ispsujem vlastodršce i da najgorim rečima okarakterišem vladavinu vođe i njegove stranke. Vi biste bili involvirani u jedan ozbiljan politički čin, bez obzira na to što ste tu da „samo“ postavljate pitanja.  

Podsetiću vas na Vaclava Havela koji je uspeo Čehoslovačku da provuče kroz vrlo turbulentan period. Veliki mađarski pisac Arpad Genc je takođe bio uspešan predsednik i političar. Vinston Čerčil nije dobio Nobelovu nagradu za mir, već za književnost. Inače, onaj ko je pisao „Rat i mir“ nije dobio tu nagradu, a Čerčil jeste. Zato mislim da nije ništa neobično i neočekivano da se umetnik bavi politikom.

Mene ipak zanima zašto ste vi ušli u politiku, s kojim motivom?

S kojim motivom lekari ili novinari ulaze u politiku? Pitanje je da li u nekom trenutku lično osetite odgovornost, ili je ne osetite. Da li nešto može da se uradi, popravi, koriguje ili ne. Ako razmišljate sa olimpijskih visina, onda ćete politiku ostaviti fukari i lezilebovićima. Predaćete je falsifikatorima diploma i tela. 

Verujem da ste primetili da u srpskom parlamentu postoji jednak broj lažnih diploma i lažnih grudi ili usana. To su posebne vrste anatomskih falsifikata. Gledajući Ciceronovsku sentencu koja je, iz potpuno nejasnih razloga, pripisana Kenediju, pravo pitanje nije „Šta Rim moće da učini za tebe“, nego „Šta ti možeš da učiniš za Rim“. Meni se u jednom trenutku učinilo da je reč o moralnom načelu da se zapitam kako mogu da pomognem svojoj zemlji.

Dojadilo mi je da moji studenti odlaze, dojadilo mi je da se na političkoj mapi Srbije smenjuju jedna te ista lica koja samo presvlače dresove ili potpuno menjaju svoje političke poetike. Gle čuda – od vegetarijanaca postaju krvopije ili obratno, od krvopija postaju vegetarijanci. Prevedno na nepopularnu reč u Srbiji, a to je patriotska odgovornost, želeo sam da pokušam nešto da promenim. Međutim, moram da priznam da je moj transfer u politiku bio potpuno pogrešan. 

Poznato je da sam izvesno vreme, to jest tri godine, proveo u DSS-u, na poziv tadašnjeg lidera i to u periodu kada je partija sišla s vlasti. Otišao sam a da nijednog trenutka nisam imao priliku da osetim taj ukus odgovornosti. Ne samo profesionalne, već i moralne i etičke odgovornosti. Moje političko iskustvo je isključivo opoziciono i svedeno na to da budem uspešan kritizer i kritičar svega postojećeg. Ovo je jedan mali lament nad vlastitom političkom sudbinom kao homo politikusa.

S druge strane, moje bavljenje politikom je mnogo starije. Svi moji komadi i ono što sam radio su politički. Zalomila mi se ova zemlja koja se već dva veka više ili manje uspešno batrga u stalnim turbulencijama. Dakle, politika je naša sudbina. Mi smo daleko od Skandinavaca ili zemalja sa srećnijim geografskim širinama. 

Moja bibliografija je puna zabranjenih i, usudio bih se da kažem, proskribovanih komada koji su s mukom stizali do „svetlosti dana“. Kako ja da pišem apolitičan komad o Srbiji? Dvoje se vole, a treći smeta! O tome mogu da pišu Danci i Finci.

Ako se vratimo na temu ovog razgovora, mogu dvoje da se vole, ali treći smeta iz političkih razloga. Samo kroz jedan letimičan i brzi prelet kroz prethodni vek, shvatićete šta se ovde sve dešavalo. Zar od mene neko očekuje da pravim vodvilje i da odustanem od intelektualne i stvaralačke odgovornosti? Ja na to nemam pravo. 

Da li je kod vas postojao strah da se ne uprljate političkim angažmanom?

Teško ćete vi očistiti septičku jamu, a da ste obukli beli mantil. Nisam ja imao iluziju da ću iz te priče izaći potpuno neuflekan, ali sam se trudio da mi ruke i obraz ostanu potpuno čisti. Verujem da sam u tome uspeo. 

Koliko ste uspeli?

U našoj balkanskoj krčmi u kojoj kad se ugasi svetlo svako se dohvati toljage, stolice ili britve, ja laskam sebi da sam maksimalno izašao čist. Ja sam u politiku ušao kao formiran čovek. Već sam bio preveden na deset jezika. Bio sam dobitnik svih nacionalnih priznanja i one bivše države i onih koje su nastale posle nje. Imao sam potpunu socijalnu sigurnost, za razliku od većine svojih sunarodnika. 

Ne govorimo o sunarodnicima, već o političarima.

Nisam ušao u politiku željan silikonskih sekretarica. Ja sam se lepih žena naljubio. Uvek sam vozio odličan auto i živim jedan relativno pristojan život. Dobro zarađujem od svog posla. 

Da biste se bavili politikom, potrebne su tri stvari: veliki novac, logistika odnosno infrastruktura i potrebno je vreme. U ovom trenutku nemam ništa od toga, što ne znači da ću postati apolitičan. Uvek ću reagovati kad se narušavaju osnovni moralni postamenti. 

Srpska politička mapa je prenaseljena. Imate preko sto stranaka. Ovo je vreme žaba koje krekeću, svaki dan ih je sve više i više i ubeđene su da su hor koji bolje peva od hora Bečkih dečaka ili Boljšog teatra. 

Ono što je intelektualno validno i respektabilno, uglavnom se distranciralo. Ja politiku vidim kao urbi et orbi, odnosno služenje građanima svoje zemlje i zemlji u kojoj ste rođeni. Bavljenje politikom za mene nije kraći put do privilegija. 

A gde toga o čemu govorite ima?

Pa sad i ja vas da pitam! Da li je, na primer, suština bavljenja politikom ugradnja u neki tender? 

Duboko verujem da je krađa veliki greh. Ono što neko danas ukrade, njegova će generacija dati na lekove. Tako sam vaspitavan i podizan. Na tome su me podizali i otac i majka, moje babe i dedovi. Ukradeno i oteto je prokleto. Postoji ta jednostavna rečenica NE UKRADI, a isto tako i rečenica NE POŽELI NIŠTA ŠTO JE TUĐE. Za ovu drugu rečenicu nisam sebe podigao do nivoa potpune svesti da ne mogu da poželim nešto tuđe. Međutim, mogu sebe da podignem do tog nivoa svesti da ništa tuđe što sam poželeo ne bude moje. Nebitno je da li je to tuđa žena ili tuđa kruška. Sasvim je svejedno. Citiraću svog pokojnog oca, koji mi je dao nekoliko krucijalnih saveta i pamtiću ih celog života:  „Ako proživiš život tako da te niko ne kune – odlično! Ako imaš samo jednog koji te blagosilja – onda nisi uzalud živeo.“

Često govorite o sebi kao rodoljubu. Šta je za vas rodoljublje? 

Zamislite da razgovarate sa jednim Nemcem, Italijanom ili Rusom. Da ga to isto pitate, on bi pomislio da niste normalni. Ko vas pita da li volite svog muža ili svoju decu? Citiraću Getea: „Postoje četiri ljubavi i sve četiri su iracionalne. Ljubav prema ženi, odnosno prema muškarcu (u ovom novom vremenu ljubav prema partneru), ljubav prema roditeljima, ljubav prema detetu i ljubav prema otadžbini. Nijednu ne birate, čak ni ljubav prema ženi. Racio se i tu desi prekasno.

Zbog čega je ova zemlja zaslužila vašu ljubav?

Više bih se obradovao da ste me pitali čime je ova vlast zaslužila moju ljubav. Sa mnogo lakoće ću reći –  ničim.

A ako me pitate čime je ova zemlja zaslužila moju ljubav, odgovoriću – svim i svačim. Ona je praprostor mog rođenja, rođenja mojih roditelja i predaka. Ona je praprostor mog identiteta, jezika na kojima sam odnegovan, divnih knjiga koje sam pročitao, prijatelja koje sam stekao i svih žena koje sam voleo i ljubio. 

Nastavak teksta možete pročitati u 34. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“