Srećko Mihailović, sociolog i istraživač javnog mnjenja, koji je odlično prognozirao rezultate nedavno završenih predsedničkih izbora, kaže da nije siguran da li su svi koji je trebalo, mogli da pretpostave ko će pobediti na tim izborima.
Da su Vučićevi konkurenti znali da će on učiniti sve da bi pobedio, zar nije bilo logično da neki od njih odustanu od kandidature, a drugi da redefinišu svoje startne ciljeve. Na primer, kada se kao naprednjački „siguran kandidat“ (kao „siguran glas“) vaspostavio Aleksandar Vučić, da su učešće u predsedničkoj kampanji definisali kao pretkampanju za osnivanje nove političke partije (što su namere, kako se priča, Saše Jankovića i Vuka Jeremića). No, nesumnjivo je da su svi relevantni istraživači, pogotovo oni koji su imali priliku za kontinuirana istraživanja javnog mnjenja, znali ko će dobiti natpolovični broj glasova, kaže Mihailović.
Hoćete da kažete da su drugi kandidati imali vremena da shvate da im se unapred nameću određena pravila igre i da je bilo pitanje hoće li u njima učestvovati ili ne?
Izborni pobednik je nametnuo svoja pravila igre, svoje uslove za predizbornu kampanju, odredio ulog u koji se igra, a izborni gubitnici su sve to prihvatili, gotovo bez reči. Vučić je odredio podelu na predsedničkog kandidata i predsedničke protivkandidate. Ovi drugi su tokom kampanje stalno igrali „u gostima“, na tuđem terenu. Nisu uspevali da izgrade puni identitet, već su ostali na polovičnom identitetu, pokazujući šta oni nisu (oni nisu Vučići), ali ne šta oni, u stvari, jesu. Njihova priča nije bila „Ja ovo ili ono“, nego „Vučić je ovo ili ono“. Tako su celu priču sveli na priču o Vučiću. Nije ništa čudno što je on sebe stavio u centar sveta, urbi et orbi – ali je čudno, nelogično i apsurdno što su to učinili i njegovi takmaci. Toliko su radili protiv sebe da su pojedini komentatori i „analitičari“ počeli da tvrde da su pojedini kandidati u stvari Vučićevi mamci.
Ključni indikator kapaciteta opozicionih kandidata bilo je mlako reagovanje i faktičko odsustvo primerene reakcije javnih ličnosti i opozicije na napad na Natašu Jeremić. To odsustvo stava predstavlja paradigmu koja objašnjava akcionu nemoć opozicije i neodgovornost inteligencije.
Međutim, priča o izbornim gubitnicima može se izmestiti iz ravni u kojoj obitava desetina bivših aspiranata na predsedničku titulu i partije koje su ih podržavale, i smestiti u ravan u kojoj se kao izborni gubitnici pojavljuju „tranzicione žrtve“. Za Vučića su češće od ostalih glasali oni koji imaju 11 i manje godina školovanja i oni koji imaju više od 65 godina, dakle oni koji su gubitnici više od drugih.
Vaše nedavno istraživanje je pokazalo da se u Srbiji više veruje u čvrstu ruku nego u demokratiju, što postaje i globalni trend. Odakle ta sklonost ka vođi, koja je kod nas decenijama primetna?
Najbrojnije, pa i najžešće pristalice Titovog socijalizma, pristalice socijalističke patvorine koju je propovedao i krvavo sprovodio Milošević, pristalice dosovske tlapnje o boljem životu, kao i pristalice ovog sada prinudnog upravnika Srbije u stečaju – imaju ista ili slična socijalna obeležja. Reč je o jakoj i širokoj podršci manuelnih radnika. Nema ta podrška istu motivaciju i strukturu u slučaju Tita, Miloševića, DOS-a i Vučića. Niti je, s druge strane, uvek reč o istom autoritarnom populizmu, ako je uopšte o tome reč.
U svakom slučaju, valja proveriti hipotezu o međusobnoj povezanosti donjeg dela radničke klase i pomenutih tipova vladavine. Ili je, možda, povezanost između izbornog opredeljenja za Vučića i nižeg obrazovanja (10-11 godina školovanja i manje), tek slučajnost. Jaka potreba za sigurnošću je u svakom slučaju zajednička odrednica svih tih motivacija podrške. Ovaj socijalni konglomerat u aktuelnoj situaciji radno bismo mogli nazvati „Vučićeva Srbija“.
Nasuprot tome imamo srednju klasu koja je u određenoj meri spremna na rizik kako bi obezbedila socijalnu promociju, bilo da je u nastajanju kao četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka, bilo da je u zenitu (sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka) ili u nestajanju (prve decenije ovog veka). Taj konglomerat imenujmo kao „građanska Srbija“.
Na kraju imamo i jedan socijalni konglomerat – „radničku Srbiju“ čiji je idealno tipski predstavnik – kvalifikovani radnik. Reč je o ljudima koji su nezaposleni, poluzaposleni ili su nekada bili zaposleni, a sada su penzioneri. U ovoj grupaciji prepoznajemo i znatan broj srednjeobrazovanih radnika.
Ove „tri Srbije“, tri konglomerata, čine društvenu osnovu podela koje se javljaju u ravni političkih i ideoloških vrednosti, ali i u ravni političkog predstavljanja.
Prema istraživanju koje je obavio IIC Demostat prošle jeseni, autoritarnu orijentaciju, zbrkani odnos prema demokratiji, antipartizam, apolitičnost (uključiv izbornu apstinenciju) i etničku distancu nalazimo u sva tri pomenuta konglomerata, ali u različitom obimu. Najčešći su u entitetu koji smo nazvali „Vučićeva Srbija“, a nešto ređi u entitetu „građanske Srbije“, dok je „radnička Srbija“ u sredini.
Koga je na predsedničkim izborima predstavljao Aleksandar Vučić, odnosno ko su njegove pristalice?
Naslanjajući se na koncept prećutne koalicije vlasti i određenih društvenih grupa iz donjeg dela društvene lestvice, pretpostavljam da se može naći u aktuelnom slučaju korelacija između konglomerata koji smo nazvali „Vučićeva Srbija“ i političke opcije koju smo ovde odredili kao naprednjačko-radikalski kartel (pod apsolutnom dominacijom Aleksandra Vučića) koji je na izborima osvojio tri petine glasova.
„Građansku Srbiju“ je na prethodnim izborima predstavljala građansko-liberalna familija, osvojivši nešto više od petine glasova ili tri puta manje glasova od „Vučićeve Srbije“.
Nastavak teksta možete pročitati u 40. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
