Razgovor: Tamara Nikčević i Radoslav Milenković

Već trideset i dvije godine glumac i pozorišni reditelj Radoslav Milenković izvodi monodramu Naši dani, koja je, iako su originalni tekstovi – priče Radoja Domanovića i pjesme Vladislava Petkovića Disa – napisani prije više od stotinu godina, kako vrijeme prolazi, sve aktuelniji. 

„Svaka vlast juri da se što pre upiše u Domanovića i Disa”, tvrdi Radoslav Milenković i dodaje, ne bez ponosa, da će krajem ovog mjeseca Naše dane izvesti čak 1635. put.

„Lako ćete me prepoznati”, kaže na kraju telefonskog razgovora, tokom kojeg smo ugovarali ovaj intervju. „Na glavi ću imati fantomku”. 

Zahvaljujući „kompletnim idiotima”, fantomka je u Srbiji zaista postala hit sezone proljeće/ljeto 2016. Nešto kao naprednjački modni must have.

„Fantomka je danas conditio sine qua non. I to ne kao modni detalj, nego kao veoma praktično ‘pomagalo’ u svakodnevnom životu”, kaže Radoslav Milenković. „Kada u novinama ili na društvenim mrežama pročitam vest kakva je ona o noćnom rušenju Savamale, o nezakonitom hapšenju i maltretiranju građana, uvek najpre pomislim da je reč ili o štosu ili da je neko naprosto zlurad. Nažalost, pokazalo se da nisam u pravu i da ćemo ubuduće sve slične događaje morati da tumačimo kao veoma ozbiljno upozorenje.”

Kakvo upozorenje?

Vreme je da kao građani počnemo da se plašimo društva u kome živimo. Strah od spoznaje na šta smo sve pristali mora biti veći od straha od fantomki. Ne govorim o isprovociranom strahu, o osećanju nastalom usred rasta pritiska i adrenalina, ne; govorim o neophodnosti razumevanja u kakvu realnu opasnost zapadamo u slučaju da se odmah istinski i duboko ne prestravimo. Jer, dokle je ovo društvo stiglo ako već policija odbija da zaštiti građanina koji od nje zatraži pomoć?! U tom smislu, ovo što se trenutno događa više nije političko, već pre svega civilizacijsko pitanje.

Ako je predsednik Vlade Srbije rekao da je Savamalu srušio „kompletan idiot”, ako mu, kako tvrdi, nije jasno zašto je javnost tim činom toliko skandalizovana, mislite li da riječ o istinskom čuđenju, ili o još jednoj loše odglumljenoj ulozi?

Ne znam šta je gore! Jer, ako premijer glumi, onda je ta gluma providna, diletantska; a opet, ako stvarno misli da je divljanje ljudi sa fantomkama u redu, e, tek onda smo najebali. U svakom slučaju, najviše me brine to što vlast više i ne pokušava da bilo šta simulira i što sve bazira na voluntarizmu, na samovolji. Kada čovek shvati da se sve oko njega događa na taj način, sebi mora da postavi pitanje šta je spreman da učini ne bi li se zaštitio od onih koji ga vređaju i ponižavaju. Odsustvo otpora ovde više nije pitanje apatije, već pre svega uverenja da ste kao ljudsko biće, kao građanin drugačiji, da ste različiti, da ne pripadate istom sistemu kome pripada ova vlast; da niste njihovi savremenici. Drugim rečima, vladajuća struktura i mi kao građani ove zemlje ne živimo u istom vremenu, u istom svetu i jedino što nam je kao manjini preostalo je da negujemo svoju različitost; da ne pristanemo na to da zbog neke trenutne koristi, ma kakva ona bila, prihvatimo ono što je po našem sopstvenom moralnom osećanju nedolično.

Nedavno me je upravnik pozorišta, koji uporno odlaže naš već dogovoreni angažman, pitao imam li kakve koristi od toga što kritikujem vlast. 

„Imam”, odgovorio sam, gledajući kako mu oči odjednom zasijaše, kako polako krenu da u sebi nagađa, da broji… Iako, naravno, ja nisam mislio na tu vrstu koristi.

Na koju vrstu koristi ste mislili?

Ono što misli i oseća, čovek svakako govori zbog drugih, što je lako oprostiva oholost. Međutim, još je važnije da ono što mislite javno kažete pre svega zbog sebe, pokušavajući da nekako sačuvate, da zaštitite svoju različitost. Kako od onoga spolja, tako i od sebe. Eto, to je korist o kojoj sam govorio… Baš kao što balerina svakog jutra ide da vežba, tako bi i pristojan čovek svakodnevno morao da se preispituje, da proverava na čemu počivaju njegova uverenja. 

Na čemu počiva vaše uvjerenje da je ova vlast loša?

Na čemu?! Na tome da su, recimo, osnovni kriterijumi po kojima se ljudi postavljaju na rukovodeće funkcije simpatija i stepen pokazanog ulizištva spram vlasti. Evo, pogledajte profesiju kojom se bavim! Upravljačka struktura u pozorištima uglavnom se bira po partijskoj pripadnosti. Režim vodi otvoreni rat protiv struke, koji demonstrira izborom nekompetentnih ljudi, neznalica… 

Nastavak teksta možete pročitati u tridesetprvom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“