Razočaranje umesto masovnih aukcija

Od ambiciozno postavljenog cilja da se „1.000 preduzeća“ privatizuje što brže, u postupku tzv. ubrzane privatizacije na kraju je bez procene privatizovano manje od 500. Projekat „ubrzane“ privatizacije bio je podržan i od strane Svetske banke

Sukob DS i DSS, koji je počeo sa donošenjem Zakona o radu krajem 2001. Godine, imao je reperkusija i na donošenje jedne odredbe u Zakonu o preduzećima u jesen 2002. godine. Kako je u skladu sa tadašnjim Ustavom Savezne Republike Jugoslavije bila predviđena savezna nadležnost za donošenje tog sistemskog zakona, u saveznoj Skupštini DSS je, uz pomoć poslanika iz Crne Gore, progurao amandman (lako moguće samo da „napakosti“ DS-u) kojim je predviđeno da se vlasništvo preduzeća stiče tek otplatom 45% kapitala, u slučaju da se plaća na rate (član 400 b zakona).

Agencija za privatizaciju je odmah primenila odredbe zakona – kupci su, bez obzira na visinu izlicitirane cene, bili obavezni da pri zaključenju ugovora uplate 45% kapitala kako bi postali vlasnici firmi, a da ostatak cene plate u pet jednakih rata po 11% cene.
Takva odredba bi „ukočila“ preterano licitiranje, ali nažalost, jednim potpuno proizvoljnim „uputstvom“ od strane tadašnjeg ministarstva privrede, odnosno zamenika ministra Mirka Cvetkovića, Agenciji je naloženo da se u ugovor unese odredba kojom se i sa isplatom 1/6 kupoprodajne cene (bez sticanja prava vlasništva, koje je bilo moguće samo uplatom 45% cene) omogući pravo upravljanja celokupnim kapitalom koji je bio predmet prodaje.
Sigurno je da bi broj raskida usled neplaćanja rata bio neuporedivo manji da se striktno primenila zakonska odredba o plaćanju minimum 45% kao prve rate. Kupac bi imao obavezu da narednih pet godina plaća po 11% cene, što se i moglo nekako očekivati, bilo iz dobiti, bilo iz drugih izvora.
Ovakvo tumačenje ugovora imalo je i jedan zanimljiv epilog kada se autor ovog teksta našao u policiji početkom 2012. godine prilikom istraživanja jedne navodno sumnjive privatizacije. Inspektor i načelnik su trijumfalno ukazivali na član 400 b zakona, kao ključni argument da je Agencija kršila zakon i da su namerno sačinjavani nezakoniti ugovori u nameri da pogoduje određenim kupcima. Kada je objašnjeno da je to urađeno na osnovu naloga Ministarstva privrede, koje je potpisao Mirko Cvetković (tadašnji predsednik Vlade), naglo su promenili temu. Ceo slučaj im se inače „raspao“ pa krivični postupak nije ni bio pokrenut.

Agonija Hidrotehnike-hidroenergetike

Primer prodaje preduzeća Hidrotehnika-hidroenergetika, tužna je ilustracija manjkavosti prodaje na rate. Hidroenergetika je inače bila vodeća srpska firma za hidrotehničke radove (izgradnja brana i tunela) koja je imala velike poslove u inostranstvu. Radi obavljanja delatnosti, firma je držala znatne devizne depozite u bankama, koji su služili kao garancija za dobro obavljanje poslova (kod izgradnje takvih složenih objekata, izvođači predaju garanciju za dobro obavljanje posla investitoru u trajanju od pet godina), i ti depoziti su služili kao osnova za dobijanje garancija. Zaposleni su hteli sami da otkupe firmu, i plašili su se da bi nesavesni kupac te depozite mogao upotrebiti u cilju realizacije svojih aktivnosti, a time ostaviti preduzeće bez potencijala da ugovara nove poslove. Velikim naporom, organizovan je konzorcijum fizičkih lica, koji je okupio oko 550 zaposlenih.
Nekoliko „tajkuna“, privučenih niskom cenom, prijavilo se na aukciju, pored konzorcijuma (pretpostavlja se da se iza učesnika koji je dizao cenu konzorcijumu krio Đorđe Nicović). Početna cena bila je 60 miliona dinara, a uvećana je skoro 40 puta na 2,3 milijarde dinara, odnosno 36 miliona evra. Prva rata iznosila je 6 miliona evra. Konzorcijum je u roku uplatio prvu ratu i dostavio investicionu garanciju. Međutim, kada je na naplatu dospela druga rata, konzorcijum nije mogao da je isplati, i ugovor je raskinut. Usledili su dugi i mučni sudski sporovi za raskid tog ugovora, koji je na kraju, uz višegodišnje parničenje, raskinut na štetu konzorcijuma. Ceo ovaj cirkus mogao je biti izbegnut da je primenjena odredba o sticanju vlasništva sa 45% otplate, odnosno, da je prva rata iznosila 45% cene.
Logika konzorcijuma je bila da spase firmu od nekog tajkuna koji bi sredstva depozita mogao prebaciti i za neke druge namene. Nezahvalno je tvrditi da bi se to i stvarno desilo, ali licitiranje koje je podiglo cenu 40 puta na 36 miliona evra (uz depozit koji nije bio mali, pola miliona evra) pokazuje da namere drugih potencijalnih kupaca sigurno nisu bile korektne.

Ubrzana privatizacija – pokušaj ubrzanja postupka

Posle godinu dana od stupanja zakona na snagu, rezultati su bili razočaravajući, posebno u postupku aukcijske privatizacije koja je trebalo da bude masovna. Ni tenderska privatizacija nije išla preterano ohrabrujuće. Tempo privatizacije bio je u tom trenutku takav da bi trajala bar 20 godina.
Vlada je zato odlučila da „naglo“ ubrza proces aukcijske privatizacije sa eliminisanjem zahteva za procenom kapitala metodama DNT i LV.

Nastavak teksta možete pročitati u 52. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.