Razorna moć kolektivnih trauma

Šta se dešava u glavama ljudi, pa su oni u stanju da brane šefove svojih firmi ili šefove države, čak i kada činjenice govore da su ti njihovi šefovi do guše umešani u kriminalne radnje i nanošenje štete i samim tim radnicima ili građanima koji ih tako srčano brane?

U ovom tekstu ćemo pokušati da sa psihološkog stanovišta, tj. pozicije „šta se dešava u glavi pojedinca“, osvetlimo neke od čudnih, pa čak i bizarnih fenomena koje uočavamo u našem društvu.

Konkretno, razmotrićemo neke od sledećih „nelogičnosti“: 

Zašto ljudi ne veruju stručnjacima, već se radije opredeljuju za teorije zavere, na primer ideje da su vakcine čipovane, da je 5G mreža smišljena da bi se uništilo čovečanstvo, da Bil Gejts stoji iza svega itd.

Zašto je veličanje nacije i vođe na ovim našim prostorima toliko tvrdokorno, ili barem, čini se, mnogo tvrdokornije nego u Evropi posle Drugog svetskog rata (i to uprkos činjenici da je Drugi svetski rat bio objektivno mnogo razorniji od naših ratova 90-ih)? Naravno, vladajući narativ u medijima ima jak uticaj na javno mnjenje. Međutim, treba se zapitati, kako to da je za širenje nacionalizma ipak bilo potrebno mnogo manje vremena i napora nego za širenje demokratskih i pacifističkih ideja u javnosti?

Šta se dešava u glavama ljudi, pa su oni u stanju da brane šefove svojih firmi ili šefove države, čak i kada činjenice govore da su ti njihovi šefovi do guše umešani u kriminalne radnje i nanošenje štete, samim tim i  radnicima ili građanima koji ih tako srčano brane?

Moralna trauma. Šta je to?

Pod traumom se podrazumeva skup simptoma, tj. psiholoških reakcija, koje se javljaju kao posledica izlaganja ekstremno ugrožavajućem događaju ili događajima. Ono što jedan događaj čini ekstremno ugrožavajućim je njegov potencijal da nas dovede u životnu ili egzistencijalnu opasnost. 

U psihologiji se termin PTSP (posttraumatski stresni poremećaj) koristi od 80-ih godina prošlog veka. Pre tog vremena su se tegobe ljudi sa PTSP-om podvodile pod druge odranije poznate dijagnoze, kao anksiozni poremećaj ili depresija. Ono što traumu razlikuje od „obične“ anksioznosti ili depresije, jeste upravo ta izloženost egzistencijalno ugrožavajućem događaju ili događajima. 

Sve doskora je fokus interesovanja psihologa bio usmeren na anksiozne simptome u traumi. Drugim rečima, smatrali smo da egzistencijalno ugrožavajući događaji kod ljudi uglavnom izazivaju odgovore strahom i da je glavna potreba koju ljudi sa PTSP-om imaju, da povrate osećaj sigurnosti, bezbednosti i spokojstva. 

Odnedavno, tačnije u poslednjih nekoliko godina, najpre preko pojma kompleksna trauma, a sada i moralna trauma (na engleskom: moral injury) psiholozi u kliničkoj praksi počinju da posvećuju veću pažnju drugim reakcijama na traumatski događaj i drugim emocijama osim emocije i reakcije straha i ugroženosti lične bezbednosti. 

Potreba da se iskorači iz koncepta „straha“ je nastala na osnovu rada sa pripadnicima vojske i policije koji su razvili simptome PTSP-a. Naime, primećeno je da se kod njih često javljaju problemi koje bismo pre mogli da svrstamo u „prigovor savesti“ nego u strah za sopstvenu egzistenciju. Ovde bi spadali problemi kao: osećanje griže savesti, zbunjenosti, ljutnje, krivice, stida i slično, a povezani sa traumatičnim događajima gde je osoba (pripadnik vojske ili policije), bila lično ili kao očevidac, učestvovala u nekom događaju koji se doživljava i smatra zločinom.

U lečenju osoba sa moralnom traumom u odnosu na terapiju „uobičajenog“ PTSP-a, terapeutski postupak se fokusira pre na neka moralna i etička pitanja, vrednosti i dileme, nego na pitanja lične bezbednosti i sigurnosti.