Sada dolazi glavna Varufakisova teza: ovakvi mehanizmi recikliranja suficita mogu da opstanu jedino ako postoji sistem slobodnih valuta, u kome svaka zemlja može da devalvira svoju valutu da bi se zaštitila od debalansa na tekućem računu. Ako valute nisu slobodne da devalviraju, onda mora da postoji kompenzacijski mehanizam gde bi suficitne zemlje imale obavezu da spasavaju deficitne zemlje
Knjiga Janisa Varufakisa objašnjava institucionalne uzroke finansijske krize 2008. godine i evropske krize javnog duga koja je usledila nakon toga. Glavni problem je slom globalnog reciklirajućeg mehanizma kojim se do 2008. godine trgovinskim viškom, koji je nastajao u ostatku sveta, finansirao američki dvostruki deficit (twin deficit) – deficit na tekućem računu i budžetski deficit. Sistem je simbolički nazvan Globalni minotaur, po uzoru na čudovište iz grčke mitologije.
Mehanizmu globalnog minotaura prethodio je ono što Varufakis naziva Globalni plan, nastao sa bretonvudskim sporazumom iz 1944. godine, kada je uspostavljen zlatni standard. U tom periodu Amerika je dominirala svetskom trgovinom kao suficitarna zemlja. Pošto je iz Drugog svetskog rata izašla kao najmanje ekonomski oštećena, imala je veliki privredni potencijal koji je trebalo da se proda ostatku sveta, a pogotovu ratom pogođenoj Evropi. Fiksni kurs na svetskom nivou omogućavao je američku supremaciju u međunarodnoj trgovini: pošto deficitne zemlje nisu mogle da devalviraju sopstvenu valutu (sve su bile vezane za zlato), američka roba je bila konkurentnija od svih ostalih.
Razume se, ovakvo stanje moglo je da traje sve dok je američka privreda imala suficit na tekućem računu. Međutim, posle nekoliko decenija, Amerika je iz suficita počela da se kreće ka deficitu, i to u dva smisla: suficit na tekućem računu se pretvorio u deficit. Isto je bilo i sa budžetskim deficitom koji je sve više rastao. Zlatni standard se raspao 1971. godine i globalni plan je morao da ustupi mesto novom aranžmanu. Taj novi aranžman Varufakis naziva Globalni minotaur. I on je služio kao globalni mehanizam recikliranja suficita, ali je predznak bio drugačiji. Suficit se ovoga puta nalazio na drugoj strani.
Pošto je Amerika imala deficit na tekućem računu, to znači da je više uvozila nego izvozila. Uvoz je stizao iz ostatka sveta — Evrope (pogotovo Nemačke), Japana, a kasnije i Kine. Šta je ostatak sveta radio s viškom koji je zaradio prodajući robu američkim potrošačima? On ga je vraćao u Ameriku u vidu ulaganja u vrednosne hartije na Volstritu. Volstrit je, zapravo, taj Globalni minotaur kojeg je, kao Minotaura iz grčke mitologije, trebalo neprekidno napajati novcem iz ostatka sveta, da bi mogao da preživi. Novac je sa Volstrita odlazio u javnu potrošnju (kroz finansiranje budžetskog deficita) nakon čega su američki potrošači njime kupovali inostranu uvezenu robu. I tako ukrug.
Evropska unija je takođe bila deo ovog globalnog reciklirajućeg mehanizma, s tim što je u Evropi centralnu ulogu zauzimala Nemačka koja je imala poziciju sličnu onoj koju je u sistemu Globalnog plana imala Amerika.
Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetsedmom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
