Reforme moraju biti brze i radikalne

Tvorac poljskog reformskog čuda, koje je dokaz da šok terapija može da daje rezultate, poručuje srpskoj vladi da privatizuje državna preduzeća, jer samo tako može doći do privrednog rasta

Kada je 1989. godine ušao u kancelariju ministra finansija, Lešek Balcerović je znao da je poljska privreda ruinirana, sa hiperinflacijom i nestašicama. Ono što nije znao, a što je uvideo već posle nekoliko dana na poslu, jeste da je situacija još gora, jer je na primer devizna štednja građana u bankama već davno bila potrošena. U sledećih 800 dana toliko osporavanom šok terapijom poznatom kao „Balcerovićev plan” tada 42-godišnji ekonomista, uz svoj takođe mladi tim u kom je bio i Džefri Saks, stabilizovao je cene i sproveo reforme koje su već posle dve godine izvele Poljsku iz recesije i omogućile visoke stope rasta od pet, šest odsto. Već posle 1996. godine, Poljska je bila jedina zemlja u Istočnoj Evropi koja je prevazišla nivo BDP-a iz 1989. godine.

Balcerović se vratio u vladu 1997. godine kao potpredsednik vlade i ministar finansija i nastavio gde je stao 1991. Ubrzao je privatizaciju, posebno banaka i reformisao penzijski sistem. Nakon izlaska iz vlade 2000. godine zauzeo je mesto guvernera  Narodne banke Poljske, gde je ostao sve do 2007. godine.

Lešek Balcerović je nedavno u Beogradu na konferenciji posvećenoj održivom rastu, koju je organizovao Ekonomski fakultet u Beogradu povodom 80 godina postojanja, izneo svoje krajnje protržišno, liberalno, čak libertarijansko shvatanje ekonomije, reformi, socijalizma i kapitalizma, inače prilično nepopularno na našim prostorima.

U razgovoru za „Novu ekonomiju“ Balcerović je podelio svoja iskustva i savete, toliko različite od onoga što je u Srbiji primenjivano. 

„Reforme moraju biti brze i sveobuhvatne da bi uspele. Mnogi kritičari našeg plana su zastupali postepene reforme. Ako ne radite brzo i na svim frontovima, dajete vremena interesnim grupama, koje žele da zadrže postojeće stanje, da ojačaju i da se udruže sa političarima”. Ove Balcerovićeve reči potcrtavaju kontrast u odnosu na srpsku tranziciju u kojoj su državna preduzeća 28 godina nakon početka tranzicije i dalje ekonomski problem broj jedan, a kraj privatizacije se i ne nazire na horizontu.

„Prvi naš zadatak je bilo obaranje inflacije, a za to je bilo potrebno smanjiti novčanu masu. Zatim smo krenuli u masovnu liberalizaciju, odnosno uklanjanje ograničenja za finansijske transakcije”.

Na pitanje kako je u jednoj dotada socijalističkoj zemlji dobio podršku za šok terapiju, Balcerović prvo ukazuje da su termin šok terapija koristili kritičari kako bi uplašili narod, jer podseća na elektroškove.

„Više volim da to zovem radikalnim reformama. Sovjetski sistem u Poljskoj je srušen i ljudi su znali koliko je taj sistem bio loš, a tu je bio i pokret Solidarnost. Delovali smo brzo, jer smo znali da povoljni politički uslovi neće trajati dugo. Mi smo bili spremni, jer smo još 1970-ih oformili tim mladih ljudi koji je razgovarao o stvarima koje treba promeniti. Mada nikada nismo ni sanjali da Poljska može biti slobodna, ipak smo razmišljali o reformama. Kada me je tadašnji premijer pozvao u vladu, ja sam bio spreman i prihvatio poziv, pod uslovom da kontrolišem sva ekonomska ministarstva”, objašnjava Balcerović. 

Već u sledećem mandatu, 1997. godine, bila je potpuno drugačija politička situacija. Vladajuću većinu pravila je koalicija od dvadesetak stranaka. 

„U tom talasu smo ubrzali privatizaciju, posebno u bankarstvu, jer su državne banke bile veliki rizik za ekonomiju. Takođe smo sproveli reforme penzijskog fonda. Sada je trebalo imati dobru komunikaciju i morali smo se boriti protiv populizma. Veoma je opasno pokušati udovoljiti populistima”, upozorava Balcerović.

Opravdanje za kasni start Srbije, Balcerović vidi u tragičnim dešavanjima u bivšoj Jugoslaviji.