Renesansa tihog luksuza

Kada novac govori a bogatstvo šapuće, luksuzni brendovi počinju da razmišljaju o pravljenju izbora – biti glasan ili se prikloniti tihom svetu neprimetnog, „kodiranog” luksuza. Tržište nudi za svakoga ponešto, a modne kuće žele da pokriju svaki profil kupca

Logomanija je i dalje glavna modna manija na mainstream sceni. Od prominentnog isticanja logoa do ekstremnih slučajeva odeće i modnih dodataka koji su prekriveni imenom ili znakom određene luksuzne kuće koji „bodu” oči. Na sve strane slova, isprepleteni znakovi, paterni. Ali takvom, već neko vreme dominantnom trendu, polako se prikrada pritajena ili kako je još zovu, tiha, luksuzna moda.

Uglavnom svaki luksuzni brend ima u svom portfoliju i ponudu za elitnu klijentelu koju zanima da nosi kvalitetnu, svakodnevnu odeću vrhunske izrade koja ne odaje utisak da je reč o nekoj poznatoj modnoj marki. „Coded Luxury“ ili tihi luksuz isto je popularan i tražen, ali o njemu znamo mnogo manje jer je rezervisan za krug „manje brojnih” čiji član, naravno, ne može biti svako.

Ekstremno bogati ljudi retko pokazuju svoje bogatstvo kroz odeću. Na primer, Stiv Jobs je, ako se sećate, nosio uglavnom crnu rolku i farmerke, Mark Zuckerberg je stalno u jednoj majici kratkih rukava. Doduše, ta majica je custom made i košta 400 dolara, kao što je i Jobsova rolka Joshi Jamamotova, napravljena od kašmira, i pitanje je koliko vredi. Odeća tihog luksuza je odeća koja je napravljena od vrhunskih materijala, savršeno krojena i na njoj ne postoje vidljiva obeležja firme koja ju je napravila.

Takve komade odeće nose bogataši koji se druže sa onima istog statusa, nije im važno što prosečni kupac neće prepoznati da nose luksuzno ime, oni koji treba da znaju, znaće. Oni se obraćaju sebi sličnima, igra sa pokazivanjem moći i statusa kroz odeću je na višem nivou od banalnog nošenja kaiša sa Gucci znakom.

Sa druge strane, iako je dobar deo generacije Z, koja se sada smatra većinskim potrošačem, sklona „old money” estetici, svet i dalje pokreće loud luxury, jer cilja na ljudske slabosti i strasti i tu večnu želju za takmičenjem i pokazivanjem sopstvenog izgleda. Više pažnje privlače Balensijaga, Gucci i Louis Vuitton kojima je logo uglavnom u prvom planu. Oni pripadaju kategoriji „Loud Luxury” i dominantni su poslednjih 10 godina zahvaljujući uglavnom društvenim mrežama na kojima se, što se mode tiče, dešava većina toga.

Tihi luksuz je „old money” i neće vam privući pažnju na socijalnim mrežama jer je sveden i umeren. Pokazivanje preteranog bogatstva je za taj tip luksuza nekako baš „blam”.

Odjednom je ponovo postalo neukusno svima pokazati koliko si bogat, zvanično je počela vožnja na talasu suptilnosti. Luksuz koji urla smenjen je onim koji tiho šapuće i to samo onima koji znaju gde da ga traže. Šapuće onome ko ga nosi, gotovo je neprimetan spolja, on je materijalizacija introspekcije i vrednosti koje traju.

Odabrati da se odmaknete od stvaranja snažnog publiciteta, fokusa na slavne ličnosti i logomanije znači traganje za bogatim potrošačima sa nenaglašenim a dobrim ukusom.

Ciljanje na tu klijentelu zahteva razumevanje njihovog životnog stila, njihovih sviđanja i, što je možda važnije, njihovog nesviđanja. Mnogi bogatiji potrošači žele da izgledaju anonimno šik, veruju da je manje više i sa pažnjom biraju proizvode koji govore o lepoti, izradi i kvalitetu. Nošenje ovakvih luksuznih predmeta je skroman način kamufliranja, dok se i dalje potvrđuju status i bogatstvo, ali na suptilan i neki već njima bitan način.

Čak su i odevne kombinacije koje je Gwyneth Paltrow nosila na nedavnom suđenju okarakterisane kao tihi luksuz. Nenametljive su, garderoba je neprepoznatljiva, a upravo se tako i nosi ovaj trend za koji kažu da je više od trenda – nazivaju ga načinom života.