Robne rezerve poslednja briga države

Poljoprivrednici se žale da država zabranom izvoza žitarica, preko njihovih leđa puni robne rezerve. Analitičari smatraju da sistem robnih rezervi u Srbiji nije iskorišćen na pravi način i da ga se država seti samo onda kada joj je potreban, samo u situacijama kad „zagusti“

Takva situacija vlada upravo sada 2022. godine, kada Ukrajina i Rusija, kao veliki proizvođači žitarica, zbog rata i sankcija, ne mogu da izvoze žitarice, naročito pšenicu, koja se skladišti u robnim rezervama. Jedan od glavnih problema su i česte pronevere robnih rezervi.

„Robne rezerve su naša poslednja briga. Jednostavno, kad zagusti, onda se i predsednik (Srbije) uključi, pa pokazuje da je napunio rafove. Na kraju se ispostavi da mu skladištari prodaju tu robu, kao što se desilo sa pšenicom u Rumi“, objašnjava za Novu ekonomiju ekspert za poljoprivredu Vojislav Stanković.

Kako podseća, to je „tradicija“ koja se dešava već više godina i svaka vlast u Srbiji je pogođena takvim slučajevima. Jednostavno, „to je naša stvarnost“.

Sa druge strane, dodaje on, robne rezerve su tržišni, ekonomski mehanizam koji može značajno da utiče na uspostavljanje ravnoteže ponude i tražnje na tržištu prehrambenih proizvoda.

„Mi to ne znamo da koristimo i zato nam je tržište ovako haotično, ide od pada tražnje do rasta tražnje, pa do rasta ponude. Ne znamo da balansiramo situacijom i ne znamo da se tržišno ponašamo i vladamo“, dodaje naš sagovornik.

Stanković naglašava da je to osnovna i centralna stvar problema u vezi sa robnim rezervama. Pored toga, postoje ozbiljni nedostaci u situacijama kada se odjednom pojave viškovi u poljoprivrednoj proizvodnji.

„Kad ima više proizvodnje ili kad zbog tehničko-tehnoloških uslova odjednom, usled velikih vrućina, celokupna proizvodnja paradajza u roku od nekoliko dana dođe u pun rod, mi, jednostavno, nemamo ni mogućnosti, ni trgovaca, ni prerađivača da tu celokupnu proizvodnju preuzmu od proizvođača, tako da dolazi do pada proizvodnje“, kaže Stanković.

On smatra da ćemo ove godine imati znatno manju proizvodnju paradajza, jer proizvođači više ne žele da rizikuju i ulaze u velike gubitke zbog takve situacije.

NEISKORIŠĆENE ŠANSE

Robne rezerve treba da iniciraju izgradnju proizvodnih kapaciteta, sa ciljem da se ti problemi reše a, kako objašnjava Stanković, one čak mogu i da se uključe, kao akcionarsko društvo u preradu proizvoda, poput povrtarskih kultura.

On podseća da je slična situacija ranijih godina bila i sa pšenicom, kao i da smo imali ministarku koja je zagovarala smanjenje površina pod pšenicom, hlebnim žitom koje može da se proda u svakom trenutku, odnosno može da se pronađe odgovarajuće tržište za plasman.

„Ima dosta zemalja koje nemaju uslove za proizvodnju hlebnog žita. Posebno mislim na zapadnu Afriku, gde uvek imamo mogućnost plasmana. Nisu naša tržišta samo bivše jugoslovenske republike sa kojima imamo fiksne ugovore“, smatra Stanković.

Robne rezerve ne povlače dovoljne količine pšenice kada je njen rod dobar, već ta pšenica ostaje kod proizvođača koje posle „boli glava i ne znaju šta da rade“. Oni, kako dodaje, nemaju preduzetničke mogućnosti ni sposobnosti da se bave njenom daljom preradom.

„Slična je situacija i možda tragičnija kod mesa, na primer svinjskog. Nekada smo bili veliki proizvođači. Borka Vučić (najpoznatiji bankar u vreme vladavine Slobodana Miloševića i bivša predsednica Beogradske banke) je pravila fantastične serije u izvozu termički obrađene svinjske šunke u limenkama“, podseća naš sagovornik.

On kaže da je taj proizvod čak stigao i do američkog i engleskog tržišta, kao i da je slična situacija sa proizvodnjom mesa, takozvanog bejbi bifa (baby-beef, juneće meso dobijeno od teladi hranjene velikim količinama visokokoncentrovane hrane).

Najkvalitetnije količine sa naših područja izvozile su se u Italiju i Grčku.

„To je bio momenat da se robne rezerve polako uključuju u ovu vrstu prometa i trgovine, gde bi doprinele i povećanju i stabilnosti u proizvodnji, sigurnosti samih proizvođača, seljaka, farmera, a mogu čak da pomognu i u samom izvozu iz zaliha“, objašnjava Stanković.

ODSUSTVO DRŽAVE

Sa druge strane, kako napominje, robne rezerve bi trebalo da se koncentrišu, kako se ne bi dešavali ekscesi koji su aktuelni u poslednje vreme. Robne rezerve bi u svom posedu trebalo da imaju i jedan broj skladišnih kapaciteta, što, kako podseća, sada nije slučaj.

„Raspisuju se tenderi, upošljavaju veliki proizvođači koji imaju silose po Vojvodini. Oni prihvataju tu pšenicu, ali je pitanje kako se ona skladišti, da li se prodaje, preprodaje. U Srbiji je državna imovina svačija i ničija“, naglašava Stanković.

„Robne rezerve služe kao primer neiskorišćene mogućnosti, država se poljoprivrede seti samo kad dođu neka turbulentna vremena“, smatra sagovornik Nove ekonomije.

Briga za robne rezerve se dešava samo u trenucima kada država oseti potrebu da mora da se obezbedi prehrambena sigurnost i stabilnost građana. Najveći problem je, kako ocenjuje naš sagovornik, to što država u robnim rezervama nije prisutna u kontinuitetu.

„Zbog situacije u Ukrajini pokazala se potreba da država uđe u ovaj posao i da kontroliše te zalihe, jer je postojala opasnost da se izvezu van prostora bivših jugoslovenskih republika“, kaže Stanković.

On kaže da se sa pšenicom u Srbiji na neki način manipuliše, pa bi država mogla da ostane bez količina koje su joj potrebne i to je, kako ocenjuje, razlog što je država ograničila njen izvoz.

„To treba imati u vidu, malo ko to pominje. Ovogodišnja žetva će biti dobra, nije sporno, kada krene krajem juna, jula. Ona ne ide odmah u meljavu, nego u skladištenje. Tradicija je da se meljava nove pšenice obavlja tek posle Božića, tek posle Nove godine“, dodaje Stanković.

On smatra i da treba pozdraviti „jednu dozu opreza“ Vlade Srbije koja se suočava sa tim problemom, jer do prerade novog roda pšenice nakon žetve ostaje još pola godine. Taj period, kako ocenjuje, treba pokriti potrebama domaćeg stanovništva i domaće mlinske industrije.

„Ima tu mnogo problema, svako gleda svoj interes. Ovo što se događa u Rusiji i Ukrajini očito se neće brzo završiti. Ovogodišnji tržišni viškovi pšenice moći će da se prodaju po značajno višim cenama u odnosu na postojeće i na cene iz prethodnih godina“, objašnjava naš sagovornik i dodaje da domaće tržište treba smiriti, jer Srbija ima mogućnosti da pokrije svoje potrebe za pšenicom, kao i da je izvozi.

BOGAĆENJE POJEDINACA

Poljoprivrednici od kojih se otkupljuju proizvodi za robne rezerve tvrde da dosta godina unazad rade ili sa nulom ili sa minusom, da su prezaduženi kod banaka kako bi opstali.

„Glavni problem je mala količina robnih rezervi, robe koju država kupuje za robne rezerve, one su na nivou statističke greške, 20.000 tona. To nije dovoljno da bi uticalo na cenu proizvoda niti na prehrambenu stabilnost države, niti na bilo šta drugo“, smatra Dragan Kleut, predsednik Saveza udruženja poljoprivrednika Banata.

Prema njegovom mišljenju, to je osnovni razlog zašto imamo zabranu izvoza poljoprivrednih proizvoda. Cilj zabrane izvoza je, dodaje, čuvanje prehrambene sigurnosti države na štetu poljoprivrednika.

Sa druge strane, država bi trebalo da ima veću količinu novca opredeljenog iz budžeta za te potrebe i veću količinu robe u robnim rezervama, da bi imala barem neku sigurnost.

„Ovako mi imamo zabranu izvoza i bukvalno država pravi robne rezerve na teret poljoprivrednika. Mi sada nemamo kome da prodamo svoju robu, pošto je izvoz stao, trgovine su ograničene na nekih 150.000 tona i sada čekamo da na kašičicu prodajemo svoju robu, bez ikakvog realnog razloga“, dodaje Kleut.

Prema njegovim rečima, Srbija ima ogromne količine pšenice, brašna i kukuruza na lageru i nije ugrožena snabdevenost domaćeg tržišta. On, takođe, podseća da pšenica stiže za žetvu za nekih mesec i po dana.

„Mogu samo da kažem, niti smo u ratnom stanju, niti je vanredna situacija proglašena u zemlji da bi se neke mere sprovodile. Sada trenutno nisu ni otkupljivali za robne rezerve, da bih mogao da komentarišem neku cenu, trenutno se ništa ne dešava sa otkupom za robne rezerve“, kaže sagovornik Nove ekonomije.

Kleut podseća da ranijih godina cena na srpskom tržištu nije bila loša u odnosu na tržišnu cenu. Pored toga, kako dodaje, cene u zadnjih 10 godina nisu formirane na osnovu svetskih cena u okruženju i u regionu, nego bukvalno fingirane po potrebama izvoznika, nekih viših interesa, bogaćenja nekih osoba koje zarađuju profit na muci poljoprivrednika.

„Mi nemamo berzu poljoprivrednih proizvoda koja je priznata u svetu. Novosadska berza nije berza koja je relevantna, kao što su berze u Budimpešti ili Parizu, baš zbog toga što ne prate svetske tržišne cene nego fingiraju cene“, smatra predsednik Saveza udruženja poljoprivrednika Banata. On ocenjuje da se poljoprivrednik na taj način dovodi u neravnopravan položaj, jer za poljoprivredne proizvode u Srbiji nemamo čak ni cene koje prate svetske cene u regionu.

PRED PUCANJEM

Kleut navodi da je drugi problem to što nemamo ni subvencije, kao zemlje u okruženju i, kao glavne nedostatke u vezi sa subvencijama navodi da srpski poljoprivrednici nemaju ni regresirano gorivo koje imaju zemlje u okruženju i koje je mnogo povoljnije.

„Dolaskom u situaciju skoka cena i poremećaja na tržištu zbog rata u Ukrajini, moramo makar da ispratimo svetske cene, pošto su naši inputi direktno vezani za rast cena đubriva, goriva, Jednostavno, ako mislimo da imamo poljoprivredu, moramo da pratimo makar te neke cene, pošto ih plaćamo“, kaže naš sagovornik.

Kleut dodaje da su poljoprivrednici plaćali 140.000 dinara tonu đubriva u ovogodišnjoj setvi, kao i da cena nafte skače svaki dan.

„Vidimo da je preko 200 dinara, tako da to utiče na naše proizvode. Jednostavno, ako se budu zadržale te cene, doći će do kolapsa u poljoprivredi. Seljak ne može da plaća inpute svetskih cena a da nema cenu svog proizvoda, ne može da pokrije troškove proizvodnje“, napominje Kleut.

Sagovornik Nove ekonomije podseća da je ovo treća godina kako poljoprivrednici traže da im se daju subvencije po hektaru minimum 200 evra, kao i da im se omogući regresirano gorivo, bez akcize.

„Ne treba da nam poklone gorivo, nije problem da poljoprivrednici plate proizvodnu cenu nafte, država samo treba da se odrekne akcize koja je više od polovine cene goriva“, kaže on.

Poljoprivrednici bi tada, kako ocenjuje, mogli da koriguju svoje cene i da opstanu u proizvodnji, možda čak i da smanjuju cenu njihovih proizvoda za nekih 20 odsto.

„To bi značilo domaćem stanovništvu zbog neke prehrambene sigurnosti i dostupnosti hrane u prodavnicama. U ovoj situaciji prinuđeni smo da tražimo punu cenu, jer ne možemo da opstanemo“, dodaje Kleut.

Kako podseća, hrana je najskuplja onda kada je nema i možemo da dođemo upravo u takvu situaciju, ako ne pokrivamo troškove proizvodnje.

Trenutnu situaciju u kojoj se nalaze srpski poljoprivrednici, Kleut ocenjuje kao situaciju koja je „praktično pred pucanjem“.

Vlada Srbije prvo je zabranila, a kasnije dozvolila ograničeni izvoz žitarica, kao i slobodan izvoz brašna. Kako je navedeno u toj odluci, slobodan izvoz brašna predložen je kako bi se skladišta i silosi oslobodili za prijem novog roda pšenice.

MALVERZACIJE 

Da situacija u vezi sa skladištenjem robnih rezervi u Srbiji nije sjajna, potvrđuju i slučajevi hapšenja ljudi koji su preuzeli odgovornost za njihovo čuvanje.

Kako je prenela Radio-televizija Srbije, samo u novembru prošle godine policija u Kraljevu uhapsila je 15 ljudi zbog malverzacija prilikom skladištenja merkantilne pšenice i zajma šećera iz Robnih rezervi. Merkantilna pšenica prodavana je, kako se napominje, tokom 2015. i 2016. godine.

Uhapšeni se terete da su protivpravno prisvojili više od 184 miliona dinara.

Početkom aprila, policija u Šapcu uhapsila je G. F. (55) iz Loznice, zbog sumnje da je tokom 2022. godine otuđio 2.500 tona merkantilne pšenice i kukuruza u vlasništvu Republičke direkcije za robne rezerve.

Kako se navodi, on je Direkciju oštetio za oko 94,9 miliona dinara.

Praktično u isto vreme, kako je podsetio i naš sagovornik Vojislav Stanković, dogodilo se još jedno hapšenje, takođe zbog malverzacija u vezi sa Robnim rezervama.

Policija je tada uhapsila V. Ć. (1963) iz Novog Sada zbog sumnje da je, kao odgovorno lice preduzeća „Žitopromet“ DOO Ruma ,oštetio Republičku direkciju za robne rezerve za 624,5 miliona dinara.