Nedavno je Evropska komisija uputila oštre kritike Srbiji i zemljama u regionu zbog stanja u oblasti vladavine prava i borbe protiv korupcije. I prema indeksu Svetskog projekta pravde, Srbija je pala za dva mesta i nalazi se iza svih susednih država. Ono što se čini možda važnijim od ocena sa strane, jeste pitanje koliko to nazadovanje građani osećaju u svakodnevnom životu. O tome smo razgovarali sa Milanom Antonijevićem, direktorom YUKOM-a.
Vladavina prava sasvim sigurno nije neka imaginarna stvar čiji nedostatak građani ne osećaju na svojoj koži. Ako postoje zakoni koji se ne primenjuju i ako pojedini ministri priznaju da nema političke volje da se oni primenjuju, onda se lako može zaključiti da kao društvo negde mnogo grešimo. Kakva se poruka šalje javnosti kada predsednik države zida vikendicu na obali reke, ili kada se nelegalno zidaju višespratnice u samom gradskom jezgru, a da se zbog toga ne snose sankcije? Mnoštvo je loših primera i radnji u koje su umešani ovdašnji političari. Zato prvenstveno oni moraju da se koriguju ukoliko žele da vode zemlju dobrim putem. Meni je potpuno jasno da smo daleko od uređenog društva poput Holandije gde ministar dolazi biciklom na posao da ne bi zagađivao životnu sredinu, ali to ne znači da nemamo pravo da tražimo da se Srbija upristoji, kaže Antonijević.
Srbija je najlošije rangirana po faktoru „ograničenja ovlašćenja vlasti“, odnosno za (ne)kažnjavanje zvaničnika zbog zloupotrebe položaja.
Svaka vlast mora biti ograničena, tome uostalom i služi podela vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku. Nezavisne institucije su takođe potrebne modernim društvima jer predstavljaju dodatni mehanizam kontrole. Čini mi se da podela vlasti nije ono u šta država u potpunosti veruje i zbog toga teško prihvata kritike da bi trebalo ograničiti ovlašćenja koja otvaraju vrata za brojne zloupotrebe. Kada se pročitaju izjave evropskih zvaničnika o vladavini prava – od nacrta Ustava do odnosa političara prema pravosuđu, postaje jasno da se ubuduće Srbiji neće tolerisati da pravi greške. Zato mi pada na pamet ideja da bi u terminologiju, odnosno praksu, trebalo vratiti ono čuveno „držanje za zakon kao pijan plota“. Ovo o čemu govorimo nisu stvari oko kojih se može cenjkati. Naši zakoni su dovoljno moderni i dovoljno jasni, ali se ne primenjuju.
Ako se ne primenjuju, za koga se usvajaju? Da li zapravo više služe kao pokriće pred Evropskom unijom nego što su tu zbog građana?
Na tabeli za ispunjavanje preuzetih obaveza, većina polja je popunjena i većina zakona je usklađena. Međutim, kad govorimo o onom drugom koraku, a to je primena – rezultati su lošu. Ako imate Zakon o zabrani diskriminacije, a na ulicama grupe koji salutiraju sa fašističkim porukama, onda je pitanje da li je 2009. godine taj zakon usvojen samo zato da bi neko popunio svoj CV. Očigledno je mnogo veći problem u tome što se zakoni ne donose zarad građana u čije ime će se sprovoditi, nego zarad potrebe da se dokaže da smo u stanju da izvršimo zadatak.
Nedavno ste izjavili da je primena zakona postala izazov, a ne praksa.
Mi imamo razne izazove. Kad gledam naš Ustav, ponekad pomislim da se konstantno krećemo kroz neki zoološki vrt u kome su pojedina prava u kavezu, a neka na slobodi. Ako i među političarima, ali i radnicima na šalteru i samim građanima možete videti odmahivanje rukom na pomen nekog zakona i čuti da se on nikad neće sprovesti, onda je zaista reč o izazovu. Ta vrsta malodušnosti koja je zavladala je vrlo zabrinjavajuća.
Jedan od zakona na koji se čeka više od 10 godina je Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći koji bi velikom broju ljudi omogućio lakši pristup sudovima. Zbog čega ne uspevate da se izborite za njegovo usvajanje, kome on smeta?
Pitanje kome smeta taj zakon ja bih preformulisao u pitanje kome smeta jak građanin. Taj zakon bi svima koji su obespravljeni ili nemaju sredstva da angažuju advokata omogućio da se izbore za svoje pravo na pristup pravdi. Zašto ga nema deset godina, odgovor bi morali da daju oni koji sede u ministarstvu pravde, ali i kreatori budžeta. Od građana se uzima novac za zaštitu njihovih prava, a godinama se koristi u ko zna koje svrhe.
Nastavak teksta možete pročitati u 48. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
