Ruše istoriju da ubiju dušu

Graditeljski i rušilački nagoni podjednako su prisutni u celoj istoriji čovekovog postojanja. Sravnjivanje do zemlje drevne Troje, kao i sistematsko rušenje Berlina ili Drezdena, motivisano je sličnim porivom: uništiti duh neprijatelja putem uništavanja njegovih dela čime rušitelj dokazuje svoju nadmoć

Kad su svojevremeno slavnog glumca Zorana Radmilovića pitali čega se plaši, odgovorio je: „Plašim se mentaliteta onih koji ruše spomenike po parkovima“. A vandali su oko nas, i lokalno i globalno, spomenici padaju kao snoplje u vremenu sadašnjem kad se žustro preispituju stare vrednosti, rastu neki budiboksnama, skaradni u svojoj pojavnosti, sumnjivih estetskih vrednosti, smislene dimenzije, opravdanosti zauzimanja javnog prostora… Ali krenimo redom.

Povod za priču o palim spomeničkim junacima je dokumentarni film rediteljke Jelene Radenović „Umetnost sećanja“, prikazan 2019. na beogradskom festivalu Slobodna zona/Free zone, gde je osvojio specijalnu nagradu žirija, a videla ga je i publika u Stokholmu, Los Anđelesu, Izmiru, Gračanici, Beču, na Univerzitetu u Tokiju…

U domaćim bioskopima pojaviće se čim korona dozvoli. Govori o sudbini monumenata Narodnooslobodilačke borbe na prostoru bivše Jugoslavije i dođe mu kao čitanje udžbenika savremene istorije koji više niko ne piše, ili pak dnevnopolitički tumači i briše. Uz naraciju nekih od umetnika (Miodrag Živković), teoretičara i istoričara umetnosti (Branislav Dimitrijević, Olga Manojlović Pintar, Đorđe Kadijević, Jan Kempenaers) priča o spomenicima vajara Miodraga Živkovića na Tjentištu i Kadinjači kod Užica, Dušana Džamonje u Podgariću u Moslavini i na Kozari, Bogdana Bogdanovića u Jasenovcu, Dragana Radenovića u Kikindi… 

Mlada autorka Jelena Radanović ističe da su je ti spomenici zaintrigirali pre svega kao jedinstven umetnički fenomen, od načina na koji su nastali – raspisivani su konkursi, o izboru odlučivale ozbiljne komisije, ulagana pozamašna sredstva, pa preko same izvedbe i postavke u prostoru, do njihovog umetničkog kvaliteta, monumentalnosti, univerzalnog jezika koji koriste i zahvaljujući kome su nadživeli ideologiju i politički sistem u kom su nastali i još uvek privlače publiku širom sveta. 

Da paradoks bude veći, planeti je na njihovo postojanje skrenuo pažnju jedan Belgijanac – umetnik i univerzitetski profesor  Jan Kempenaers, koji je prvi počeo da ih fotografiše i posvetio im  knjigu „Spomenik“.  „Dodatna inspiracija bili su mi lik i delo vajara profesora Miodraga Živkovića, čiji je student bio moj otac i koga sam poznavala celog života. Sada više nije među nama, ali mi je drago da je bio na premijeri filma i rekao mi je tom prilikom: ‘Ti si mala mene oživela’. Jer on je bio potpuno zaboravljen. Drago mi je i da je video makete i fotografije svojih radova prezentovanih u njujorškom Muzeju moderne umetnosti/MOMA u okviru postavke ‘Ka betonskoj utopiji: Arhitektura u Jugoslaviji 1948-1980’, koje je za potrebe filma snimio direktor fotografije Pablo Fero Živanović.“ 

„Oko tri hiljade spomenika, memorijalnih ploča iz NOB-a srušeno je u Hrvatskoj devedesetih godina 20. veka, u Domovinskom ratu. Najpotresnije je nestajanje spomenika Vojina Bakića u Kamenskom. Iz devetog puta su 1992. godine uspeli da ga likvidiraju. Bakić, jedan od najznačajnijih predstavnika moderne skulpture, bio je posebno targetiran jer je Srbin“, kaže Radenovićeva. U Sloveniji ništa nije rušeno, u BiH jeste ponešto, dok je u Srbiji bio manir da se spomenici preimenuju. Ispred Spomenika hrabrima Miodraga Živkovića u Ostri pored Čačka podignuta je crkva.