Sam pao, sam se i razbio

Povoljni ekonomski vetrovi koji su duvali do krize prestali su, a potezi vlasti u privrednoj sferi pokazali su da ona nema pravi odgovor na ekonomski sunovrat izazvan koronom. Finansijska tržišta su velikom kamatom na majsko zaduživanje pokazala da nemaju poverenja u ekonomsku politiku srpske vlade

Posle više nego ubedljive izborne pobede, sa nešto ispod dva miliona glasova uz relativno solidan odziv birača (uprkos pozivu dela opozicije na bojkot i straha od zaraze), pozicija Aleksandra Vučića je na prvi pogled izgledala nedostižna. Uz više nego slabu opoziciju, koja luta bez pravog koncepta, sa ogromnom strankom na čijem je čelu i apsolutnom dominacijom u medijima, Vučić je ostvario cilj koji su prethodni srpski lideri mogli samo da sanjaju. Ipak, u veoma kratkom periodu, usled niza grešaka, postigao je da mu vlast izgubi i kredibilitet i deo legitimiteta. 

Izborni trijumf se pretvorio u svojevrsni debakl

Parlamentarni izbori i pored dobijenih oko 60% glasova ipak nisu prošli povoljno za vlast. U gaženju i unižavanju svih opozicionih političara i stranaka Vučić se „malo“ preigrao, tako da čak ni posle odličnog taktičkog poteza sa snižavanjem cenzusa na samo 3% niko izvan vladajuće koalicije i instant-stranke SPAS Aleksandra Šapića (koji se i inače otvoreno nudi vlasti za koaliciju) nije uspeo da uđe u parlament. Manjinske stranke u to ne računamo; one imaju prirodni cenzus, a na ovim izborima dobile su i „pojačanje“ da njihov glas vredi za trećinu više od ostalih. 

Srbija je tako posle 30 godina višestranačja prvi put dobila de fakto jednopartijski parlament, gde će petnaestak manjinskih poslanika predstavljati samo dekor, poslanici SPAS-a će izgledati kao egzotična tropska biljka, dok će Vladan Glišić koji je napustio njihov poslanički klub delovati kao „svetionik slobode“. Iskusan političar kao što je Vučić zna da time probleme stvara, a ne rešava. Da stvari za njega budu gore, nestanak parlamentarizma dogodio se u kombinaciji sa brutalnim julskim nasiljem na ulicama Beograda, što će imati dugoročne negativne posledice kod zapadnih faktora kod kojih on želi da bude što bolje viđen.

Koncentraciona vlada kao izlaz iz zamke

Izjava Aleksandra Vučića da razmišlja o formiranju koncentracione vlade pokazuje da je svestan da nekako (i to što pre) mora da izađe iz nebulozne situacije sa parlamentom bez opozicije, a da istovremeno ne prizna očigledni neuspeh ovih izbora. U koncentraciju se inače ide u trenucima velikih nacionalnih kriza kada preti rat (npr. u vreme Aneksione krize 1909. godine ili posle izbijanja I svetskog rata); kriza zbog virusa sigurno to nije, a ni oko Kosova i Metohije ne preti nikakav dramatični zaplet (osim možda u Vučićevoj glavi). 

Ali čak i da takva kriza postoji, koncentraciona vlada sa postojećim parlamentarnim strankama bila bi obična farsa. Svrha koncentracije je da se u vladu uključe svi relevantni politički faktori, odnosno i sva relevantna opozicija, ali ona nije u parlamentu, a Vučić je rekao da bi takva vlada uključivala samo parlamentarne stranke.

Pravi razlog za „koncentracionu vladu“ je u nečemu drugom – Vučić je naglasio da bi se u tom slučaju 2022. godine parlamentarni izbori održali paralelno sa predsedničkim i beogradskim. Kako je i vrapcima na grani jasno da „bojkotašima“ ne pada na pamet da ne izađu na naredne beogradske izbore, ponovni bojkot parlamenta uz učešće na gradskim izborima ne bi bio moguć – videli smo šta se desilo u Paraćinu i Šapcu. 

Vučić će tim manevrom dobiti kakvu-takvu parlamentarnu opoziciju, a ujedno će znatno povećati šanse za pobedu u Beogradu, gde će – posle svih afera i gluposti gradskih vlasti – ishod izbora biti krajnje neizvestan. U Beogradu je i inače najveća koncentracija birača koji su protiv Vučića.