Simboličnih šesnaest

Na ulazu u kafić srećem Viktora, dvadesetogodišnjeg momka koji već dve godine radi u Kafe baru 16, ušuškanom u Cetinjskoj ulici u Beogradu. Ulazim u kafić i za stolom, preko puta zida na kojem su oslikane ptice, čeka me menadžer Dušan Jorgović, koji počinje priču o nastanku kafića i zašto se ovaj kafe bar razlikuje od drugih.

Kafu nedugo zatim priprema Boško, Viktorov godinu dana stariji kolega, student, a kasnije će se ispostaviti i odličan fotograf.

„Kafić je osnovan krajem 2017. godine i vlasnik kafića i osnivač je udruženje Centar za integraciju mladih, koje od 2007. godine vodi Svratište za decu u Beogradu. U Svratište dolaze deca, uglavnom pripadnici romske populacije iz neformalnih naselja i tu imaju programe podrške u učenju, razne radionice fotografije, crtanja, slikanja i slično“, počinje priču Dušan.

Pored bazične usluge, kao što su topli obrok, pranje veša, tu je i druženje, ali i pomoć oko školskih zadataka i provođenje vremena van naselja u kojima su uslovi za život često teški.

Produžena ruka Svratišta

Starosna granica do koje u Svratište mogu da dolaze mladi iz romskih naselja je 16 godina, jer Centar za edukaciju mladih nema više kapaciteta da brine o velikom broju dece.

„Zbog toga se i pojavila potreba da se nastavi rad sa decom i otuda ime lokala 16“, kaže Dušan.

Kako je rekao, dugo se razmišljalo o tome koji bi program bio najsmisleniji za ove potrebe i ispostavilo se da je to program podrške u zapošljavanju, pa je osnivanje socijalnog preduzeća, odnosno kafića upravo i deo tog programa.

„Tako je i pokrenuta obuka mladih koji dolaze iz Svratišta, njih desetoro, za konobare i barmene. Taj jedan ciklus traje oko šest meseci, imamo deset polaznika koji idu u Božidara Adžije na kurs gde uče teorijski deo, a nakon dva meseca imaju praksu u kafiću koja traje od jednog do tri meseca“, rekao je Dušan.

Polaznici nakon toga polažu ispit i dobijaju diplomu konobara-barmena, a neki od njih i počinju da rade u Kafe baru 16, dok se nekima traži posao u prijateljskim ugostiteljskim objektima, restoranima i hotelima.

Trenutno je zaposleno petoro mladih u ovom kafiću. Neki, u zavisnosti od broja godina, zakonski rade kraće, neki puno radno vreme. U kafiću, kako je rekao Dušan, uče posao, veštine, ali i stvaraju navike i savladavaju neke stvari koje tokom kursa nisu mogli.

„Uglavnom uz podršku tima koji sa njima radi, traže druge poslove, a deo programa podrške je i psihosocijalna pomoć. Naše kolege sa njima rade na veštinama i znanju koje su propustili u školi, pa tako uče i strani jezik, matematiku i druge predmete. Ono što se pokazalo kao najznačajnije jeste upravo ta podrška. Brinemo o tome da steknu naviku da dolaze na vreme na posao, održavaju higijenu, ali im se pruža i podrška ukoliko postoje problemi sa nekim drugim poslodavcima, sa kolegama na nekim drugim poslovima i komunicira se dosta sa njihovim porodicama jer se uglavnom radi o maloletnicima“, napomenuo je Dušan.

Međutim, dosta mladih, kako je kazao, nije videlo sebe u ovom poslu, pa se njima pruža podrška da završe neki drugi kurs kao što su oni za frizera, manikir i pedikir.

Kako je istakao Dušan, sa mladima iz Svratišta se radi već dugi niz godina i njihovi roditelji, ali i oni sami se stalno informišu o postojanju programa i kursevima kao i benefitima koje oni donose.

„To poverenje između roditelja i naših kolega nam je važno, nama su tu otvorena vrata jer radimo sa mnogo naselja u okolini Beograda. Ima često tu i novih mladih ljudi koji su čuli od svojih drugara za program i ovaj posao, i imaju želju da krenu“, kazao je Dušan.

Pored želje da što brže završe kurs i počnu da rade, mlade je često teško motivisati da odlaze na sama predavanja i redovno na praksu, ali, kako je rekao Dušan, to se ne dešava zbog toga što ovi mladi dolaze iz romskih naselja i žive u teškim uslovima, već zbog malo godina koje imaju.

Tako je glavna ideja tog projekta da se, pre svega, mladi sklone sa ulice i da se pokuša da im se pronađe formalno zaposlenje koje podrazumeva redovnu mesečnu platu, socijalno i zdravstveno osiguranje, ali i mogućnost da otvore račun u banci i čak izađu iz naselja u kojima žive.

„Neki od njih kada počnu da zarađuju iznajmljuju stan sa drugovima i drugaricama ili momcima i devojkama“, ističe Dušan.

Prepušteni sami sebi

Efekti ovih napora, kazao je Dušan, i te kako se vide. Jedino što je problematično jeste to što ima dosta dece koja žive u jako teškim uslovima i nemoguće je da se kroz jedno socijalno preduzeće i jedan projekat kao što je Svratište reši problem koji je sistemski.

„Bez institucija i države je teško to rešiti, a nama na je na kraju dana važno da smo svesni toga da to nije samo kafić već da imamo misiju i to je ono što nas motiviše da radimo“, dodao je.

Kako je istakao, nije realno očekivanje da se u toku godine zaposli stotinu dece jer treba imati realna očekivanja.

„Malo je radne snage u sektoru ugostiteljstva u Beogradu, tako da ne ulažemo mnogo napora u traženje posla polaznicima kursa. Dosta partnerskih firmi se javlja da nam pomogne sa željom da zaposle mlade. Neki, međutim, imaju razumevanja za to da su oni deca koja imaju i 16 godina i da sa njima i nakon kursa mora da se radi, a da je nekima potreban i specijalan pristup. Neki za to, nažalost, nemaju razumevanje“, rekao je Dušan.

Glavni izazov je što i nakon zapošljavanja sa mladima mora i dalje da se radi i da se prati njihov rad. Novi poslodavci uglavnom kada imaju neki problem ili uoče da je mladima potrebna podrška, pozivaju psihosocijalnu pomoć Svratišta.
Kada je u pitanju poslovanje socijalnih preduzeća, Dušan je istakao da Kafe bar 16 deli stanje u društvu i ekonomiji kao i druga preduzeća. Zbog toga su, kako je istakao, stegnuti jer nemaju podršku ni od države ni od institucija.

„Koliko god da dobro ide posao, jako je velika konkurencija, a od profita teško može da se investira dalje“, kazao je Dušan odgovarajući na pitanje ima li planova za napredak ili proširenje posla.

Ima dosta dece koja žive u jako teškim uslovima i nemoguće je da se kroz jedno socijalno preduzeće i jedan projekat kao što je Svratište reši problem koji je sistemski

„To je moguće ukoliko je u pitanju kreditno finansiranje. Kada uđeš u to, to je velika investicija i veliki rizik, za koje se jako teško socijalna preduzeća odlučuju. Postoje razne vrste podrške, kako kroz projekte tako i kroz međunarodnu saradnju. Međutim, nama je veoma teško da održimo poslovanje. Nemamo ni vremena ni resursa da se toliko bavimo svim tim, jer imamo i školu, i obuke“, dodao je.

Istakao je i da često preduzeća nemaju ni dovoljno znanja da investiraju, a ni da naprave biznis planove.

„Nijedno socijalno preduzeće nije nastalo zbog maksimizacije profita, nego da bi se nekoj ugroženoj grupi pomoglo, da li su to starije žene sa sela, osobe sa invaliditetom ili klinci koji žive i rade na ulici kao što je naša štićena grupa“, kazao je on.

„I dalje kada kažem podrška, ne mislim na novac“

Zakon o socijalnom preduzetništvu je prošao kroz različite oblike i o njemu se govori već više od deset godina. Konačno je donet, ali i dalje je malo preduzeća koja su registrovana kao socijalna.

Jorgović kaže da su u javnosti postojali negativni komentari na račun socijalnih preduzeća jer su targetirana kao ona koja imaju nameru da izbegnu plaćanje poreza.

„Mi da smo to hteli, ne bismo ni osnivali socijalna preduzeća. Primetno je da ne postoji sistemska podrška ni nakon zakona. Naš kafić ne bi ni bio osnovan da ne postoji neki problem koji država sama ne rešava. Valjda je država odgovorna i treba da brine o građanima koji skupljaju đubre ili peru šoferšajbne na semaforima da bi preživeli. Ako postoji neka organizacija ili pojedinci koji žele da pokušaju da reše taj problem, država treba da im u tome pomogne“, kazao je on.

Dodao je da bi bilo dobro da socijalna preduzeća imaju neke beneficije, kao što je pružanje podrške u novcu ili pak stručnjacima koji će moći da pomažu socijalnim preduzećima da naprave promociju, biznis plan, sajt preduzeća, da pomognu reklamiranje i vođenje društvenih mreža kako bi socijalna preduzeća bila vidljiva svima.

„Ne mora država da da konkretno novac, ona može da kaže: vi zapošljavate ovu decu, nemojte da plaćate penziono i invalidsko osiguranje. Ima tu jedna zanimljiva stvar, a to je da većina roditelja mladih sa kojima mi radimo, uglavnom prima socijalnu pomoć ili pak rade nešto na crno. Ako bi država više novca uložila da se oni ’sklone sa socijalne pomoći’ odnosno da nađu posao, država bi imala dupli benefit. Više ne bi imala troškove plaćanja socijalne pomoći, a dobijala bi novac od poreza“, kazao je Dušan i dodao da se država nije potrudila ni da jedan broj građana završi makar osnovnu ili srednju školu i osposobi se za rad na tržištu. Osnove kao što su računanje, rad na računaru i znanje stranog jezika, jesu ono što je mladim ljudima potrebno kako bi ušli na tržište rada.

„U principu država ne prepoznaje kao problem ni to što hiljade ljudi oko grada žive u ekstremnom siromaštvu, bez uslova za život. Mi radimo nešto što je posao države i logično je da ti država pomogne kao socijalnom preduzeću. I dalje kada kažem podrška, ne mislim na novac“, doda je Dušan.

Socijalno preduzetništvo je, prema njegovom mišljenju, misija jer svako od tih preduzeća ima misiju koju nemaju obična mala preduzeća.

„Kada vidimo da neki mladi ljudi rade, uče, napreduju, nama je to dodatna motivacija i znak da ovo što radimo ima smisla bez obzira na to što nema podrške i što je jako teško. Ali pozitivni rezultati su vidljivi i opipljivi i to je ono što nas gura da nastavimo dalje“, zaključio je Dušan.

Dva barmena i druga za primer

Svoj razgovor o kafiću i radu, nastavila sam sa Viktorom i Boškom, koji su me sačekali i ugostili.

„Pre obuke sam radio u restoranu, ali mi se nije toliko svidelo jer su mi dali da učim teorijski deo. Ja sam želeo da radim praktične stvari. Moj brat i snajka su radili u ovom kafiću. Nakon što je snajka otišla na trudničko, ja sam počeo da radim ovde i od tada mi je sve lepo krenulo. Što se mene tiče, više volim kada ima dosta posla“, priča kroz osmeh Viktor.

Zadovoljan je radom u kafiću, planira da uskoro otputuje u Francusku, ali i da nađe još jedan dodatan posao u Beogradu u danima kada nije u smeni. Privatno se druži sa Boškom i ističe da mu je jedan od najboljih drugara.

Radeći dve i po godine u Kafe baru 16, Viktor je stekao priliku da bude glavni šanker i da pomaže mlađima, korisnicima Svratišta, koji dolaze na praksu da lakše savladaju veštine.

Boško, sada student, ponosi se i drugim vršnjacima koji su završili ovaj kurs, pa mi je tako ispričao i priču da je jedan od njegovih drugova iz detinjstva nakon prakse u Kafe baru 16 dobio posao kuvara u jednom od korejskih restorana.
„Međutim, i dalje nas ne zaboravlja i dolazi ovde kad god ima vremena. Njemu to baš znači“, kaže Boško kroz osmeh.

Kao prednost ovog mesta za rad obojica su naveli lepu atmosferu i razumevanje za početničke greške.

Kroz smeh su počeli da pričaju anegdote na koje su nailazili u toku posla, ali i istakli da zajednički prave koktele i često smisle neki novi koji predlože da se stavi u kartu pića.

Kada sam ih zamolila za fotografije, prihvatili su rado i predložili šta bih mogla da fotografišem i na koji način. Zbog toga što nisam vešta u pravljenju fotografija, taj posao sam prepustila Bošku, koji je rado fotografisao svog druga i kolegu kako priprema narudžbine.

Nakon razgovora koje sam obavila u Kafe baru 16, bila sam sigurna u jedno – da ću se na ovo mesto vratiti sa kolegama iz redakcije i da će to biti buduće mesto za sastanke i druženje.