Siva ekonomija jede pravnu državu

Na početku svih analiza o uslovima poslovanja u nekoj zemlji, na prvom mestu je poreski sistem. U Srbiji se prethodnih deset i više godina vodila politika privlačenja investicija, pored direktnih plaćanja investitorima, i niskim stopama poreza na dobit. Dugo je Srbija bila među zemljama sa najnižim porezom na dobit (izuzimajući ofšor zemlje) sa 10 odsto, a među zemljama u razvoju, posebno u našem regionu, vladala je prava trka ko će ponuditi niži porez na dobit i više olakšica. 

Nažalost, s jedne strane to nije privuklo mnogo ozbiljnih investitora, a s druge strane je uticalo da oni koji dođu budu više okrenuti brzoj zaradi, nego dugoročno stabilnom poslovanju. Kako kažu privrednici, „jeste porez na profit nizak, ali treba ostvariti profit“ aludirajući na pravnu nesigurnost i veliki broj parafiskalnih nameta koji vrebaju iza svakog ćoška. Tokom 2013. godine, a te i prethodne godine povećani su maltene svi porezi, porez na dobit je povećan na 15 odsto, što i dalje svrstava Srbiju među zemlje sa umerenim, pa čak i nižim porezom. Osim toga, porez na dividende, udele u dobiti, autorske naknade, kamate i kapitalni dobitak pravnih lica je 20 odsto.

Ovde treba istaći da vlasnike firmi koji žele kao fizička lica da podignu dobit svog preduzeća čeka još jedan porez, a to je porez na prihode od kapitala koji iznose još 15 odsto. U tom slučaju, ukoliko firma ne reinvestira dobit, efektivni porez koji mora da se plati da bi se uživalo u ostvarenoj dobiti je dvostruko veći.

Za velike investitore postoje poreske olakšice poput oslobađanja poreza na dobit u periodu od 10 godina ukoliko se investira više od devet miliona evra i zaposli više od 100 radnika.

Gledajući isključivo porez na dohodak, Srbija iz ugla privrednika, takođe na papiru, dobro stoji. Porez na zarade je svega 10 odsto. Međutim, ukupno opterećenje zarada je u proseku 65 odsto zbog visokih doprinosa za penziono i zdravstveno osiguranje.

Oporezivanje rada je predmet sporenja u ekonomskoj javnosti već duže vreme. Dugo je u Srbiji oporezivanje rada bilo čak i regresivno, da bi se povećavanjem neoporezivog iznosa uspostavila blaga progresivnost. Sa ogromnim rastom nezaposlenosti od izbijanja krize, u prvi plan je izbilo pitanje kako učiniti zapošljavanje isplativijim. Pojavili su se predlozi da se smanji opterećenje zarada za čak trećinu, ali takav predlog nikada nije prošao, jer nije bilo odgovora na osnovno pitanje – kako nadomestiti tu rupu u ionako praznoj državnoj kasi. To pitanje i dalje stoji, a po svemu sudeći, zatvaranje tog manjka povećanjem PDV-a ne može biti opcija, jer je PDV iovako prilično visok (20 odsto). 

Pored toga, ovaj porez je poznat kao regresivan, odnosno više opterećuje siromašne. S druge strane, određivanje poreskih stopa na imovinu je prebačeno na nivo lokalnih samouprava, a neke su se „proslavile“ udvostručavanjem i utrostručavanjem poreza. „Nova ekonomija“ će u svojim istraživanjima pokušati da utvrdi kakvi su stvarni efekti poreske politike na privrednu aktivnost u Srbiji i šta je to što privrednicima treba, a šta je ono što je moguće.

Možda bi usklađivanje poreskog sistema bilo lakše kada bi više preduzeća i građana plaćalo poreze kakvi su sada. Međutim, sa sivom ekonomijom od 30 odsto BDP-a, na koliko je procenjeno u najozbiljnijoj studiji do sada urađenoj na tu temu od strane USAID-a, skoro 10 milijardi evra se „okreće“ daleko od očiju i dohvata poreskih organa. Procenjuje se da je državni budžet zbog toga oštećen za između tri i četiri milijarde evra. Bilo bi pogrešno kalkulisati šta bi bilo kada bi sve to bilo naplaćeno, jer u svakoj zemlji, pa i u najuređenijima, postoji izvesni procenat crne i sive ekonomije. 

U zemljama Centralne i Istočne Evrope, sa kojima bismo mogli da se uporedimo, taj procenat je oko 24 odsto. Prema ocenama u Nacionalnom programu za suzbijanje sive ekonomije, koji su kreirali NALED i USAID, cilj je da se do 2020. udeo sive ekonomije u BDP-u smanji na 26,7 odsto. To bi trebalo da donosi oko 300 do 350 miliona evra godišnje u budžet.

Međutim, iako se šteta po budžet često stavlja u prvi plan, negativan uticaj na ostatak privrede koja radi legalno je verovatno još značajniji. Nelojalna konkurencija tera legalne firme da smanjuju proizvodnju, otpuštaju ljude i na kraju ili zatvaraju posao, ili i same idu u sivu ili crnu zonu. Oni koji opstanu, nemaju sredstava da tehnološki unapređuju firmu, što kada se primeni na celu privredu, delom objašnjava i nekonkurentnost srpske ekonomije. Efekat je dalji pad BDP-a, zaposlenosti, kao i poreskih prihoda. Zauzvrat, svako smanjenje BDP-a za jedan procentni poen utiče na povećanje sive ekonomije za 0,6 do 0,7 procentnih poena.  

Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetosmom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“