Za vinogradarstvo se kaže da je poezija poljoprivrede, ali stanje na tržištu nije nimalo poetično. Male vinarije nisu konkurentne sa velikim, ni na domaćem ni na stranom tržištu, zbog visokih troškova proizvodnje
Vinska industrija u Srbiji je u usponu, vina postaju sve kvalitetnija, ali problema ima mnogo: ne izvozi se dovoljno i tržište je preplavljeno vinima, kaže Smiljana Arnautović, suvlasnica i direktorka Vinarije Raj. Ona se vratila iz Hamburga u Rajac, poznati vinogradarski kraj u blizini Negotina, da pomogne roditeljima kad su otvorili vinariju.
Vina koja se ne prodaju lageruju se, ali zbog isteka roka trajanja, kako ona kaže, prodaju se kasnije po „damping“ cenama.
„Berba 2021. godine je bila dobra, iako se uticaj pandemije osećao na razne načine. Ove godine nam je bilo veoma teško finansijski da ispratimo inflaciju i već sada znamo da će cena vina ovogodišnje berbe, generalno na tržištu, biti viša između 20 i 30 odsto“, kaže ona.
Njena porodica počela je da se bavi vinogradarstvom pre deset godina i od jednog vinograda koji su imali u početku danas imaju 11 hektara, od kojih trenutno devet u zasadu. Godišnje proizvode oko 50.000 litara vina i imaju osam zaposlenih, dok u berbi imaju između 15 i 20 sezonskih radnika iz direktne okoline i okoline Zaječara.
U kakvoj su tržišnoj poziciji manje vinarije, kakvi su uslovi na tržištu i ima li za njih mesta pored velikih vinarija i brojnih stranih vrhunskih vina?
Vina u Srbiji su sve kvalitetnija i neka područja se već ističu posebnim pečatom. Sa druge strane, previše je vina na domaćem tržištu, pošto ne izvozimo dovoljno. Pored toga, veći udeo na tržištu Srbije imaju vina strane proizvodnje (nezvanično oko 60 odsto) sa kojima zbog visokih troškova proizvodnje nismo cenovno konkurentni. Zato bi država trebalo da pruži veću zaštitu domaćim proizvođačima, kao što postoji u drugim zemljama sa vinskom industrijom. U takvoj situaciji, stvara se višak koji se lageruje, pri tome vina imaju rok trajanja (posebno bela vina) i zato imamo „damping“ cene, koje uništavaju domaće proizvođače.
U čemu je problem sa izvozom?
Za izvoz vina nemamo dovoljno razvijenu infrastrukturu tako specijalnog transporta jer je potrebno imati kontrolisanu temperaturu, vlažnost vazduha i sve druge atmosferske promene koje bi mogle naškoditi tovaru, što drastično povećava cenu transporta. Na primer, trošak transporta je veći od 10 evra po buteljki, osim ako se ne izvoze ogromne količine, a za to treba prvo da se razradi tržište i stvori potražnja. Takođe, zbog toga kvalitetno vino u inostranstvu po višim cenama mogu platiti potrošači sa većom kupovnom moći. U Srbiji, međutim, u bilo kojem većem supermarketu, može se naći vino iz Južne Amerike koje košta ispod pet evra.
Kažete da su troškovi proizvodnje veliki, šta je sve potrebno u procesu proizvodnje od fermentacije do flaše koja će da odleži u podrumu?
Ono što najviše utiče na povećanje troškova proizvodnje je činjenica da se većina materijala i resursa za našu branšu uvozi. Na primer, mi ćemo naručiti bure, koje će se napraviti u Srbiji, ali će neki potrebni delovi biti iz inostranstva. Počev od goriva za poljoprivredne mašine, pa sve do nabavke repromaterijala, cene su drastično skočile, najviše zbog toga jer se sav taj materijal uvozi.
Repromaterijal uvozimo: flaše, čepove, kapice, jer samo sa tim materijalom možemo da garantujemo održavanje kvaliteta našeg vina u buteljki. Većina mašina koje koristimo za proizvodnju je uvozna, kao i aditivi, enzimi, kvasac i druga enološka sredstva, kao i materijal za održavanje vinograda, bilo prirodnog ili sintetičkog sastava. To je razlog zašto većina vina u Srbiji ima ogromne troškove proizvodnje, zbog čega nisu cenovno konkurentna prema vinima strane proizvodnje, ni na domaćem, ni na stranom tržištu.
Ceo tekst pročitajte u septembarskom izdanju Nove ekonomije.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
