Slabo raspoloženje za borbu protiv korupcije

Građani i privrednici su dali podršku vlasti upravo za ispunjavanje antikorupcijskih obećanja. Međutim, kako koja godina dolazi, borbe protiv korupcije ima sve manje, čak i na nivou predizbornih obećanja i premijerskih ekspozea, a kamoli u stvarnosti. Šanse da se nešto promeni nabolje su sve manje

Srbija već desetak godina nije imala bitnijeg pomaka u rangiranjima na osnovu kojih se pravi indeks percepcije korupcije. Utisak o korumpiranosti jednog društva se sporo menja, čak i kada postoji suštinski napredak u stvarnosti. Međutim, mi nemamo problem samo sa percepcijom korupcije, već sa time što nje zaista ima, objašnjava za „Novu ekonomiju“ Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbija.

Ulazimo u poslednju godinu primene Nacionalne antikorupcijske strategije koja je usvojena 2013. godine i kojom je proklamovana nulta tolerancija na korupciju. Izjavili ste da država ni u 2017. godini nije iskoristila mogućnost da smanji korupciju kroz dobre propise i jake institucije. Koja je ovo po redu propuštena šansa?
Svaki dan pruža novu priliku da se nešto uradi. Ako govorimo o situacijama kada su šanse da se načini krupan iskorak bile veće, onda se valja setiti momenata kada su se susrela tri bitna faktora – narod koji traži promene i ima veru da su one moguće, političari koji to obećavaju građanima i međunarodno okruženje koje podržava takve promene. Za naših života, prva takva prilika je bio izlazak iz jednopartijskog sistema i dogovorne ekonomije u slobodno tržište, demokratske izbore i podelu vlasti. Međutim, tokom devedesetih su institucije postajale sve slabije, partijska država sve ogoljenija a značajni delovi privrednog sistema kriminalizovani. Prepreka za uspešnu borbu protiv korupcije u to doba bila je manipulacija zanosom dobrog dela naroda koji jeste želeo poboljšanje društva, ali je bio spreman i da se odrekne slobode i demokratije zarad obećanog rešavanja „nacionalnog pitanja“, a sve to je bilo pomešano i sa raspadom naše zemlje i revizijom hladnoratovskog svetskog poretka.

„Petooktobarci“ su imali možda još bolju šansu. Oni su došli na vlast na krilima borbe protiv korumpiranog režima, bilo je čak i konkretnih obećanja. Pa ipak, vrlo je brzo došlo do razočaranja kod građana, a i ono što je nesporno urađeno, činjeno je presporo. Na primer, trebalo je deset godina da bi bile uspostavljene sve ključne antikorupcijske institucije. Najveća prepreka svim vladama, od početka cepanja DOS-a, pa sve do 2012, bila je njihova krhkost. Čak i oni političari koji nisu sami zloupotrebljavali položaj i moć, činili su ustupke i zatvarali oči pred zloupotrebama svojih partijskih drugova i koalicionih partnera od kojih je zavisio opstanak na vlasti.

Zato su Vučićeve šanse da učini nešto za suzbijanje korupcije daleko veće nego kod prethodnika, pa samim tim i odgovornost za (ne)učinjeno. Koalicioni partneri imaju manji „ucenjivački kapacitet“, a nije mnogo dužan ni sopstvenoj stranci, jer su sve kampanje bile personalizovane. Međunarodna podrška je jača nego pre. Građani i privrednici su dali podršku vlasti upravo za ispunjavanje antikorupcijskih obećanja. Međutim, kako koja godina dolazi, borbe protiv korupcije ima sve manje čak i na nivou predizbornih obećanja i premijerskih ekspozea, a kamoli u stvarnosti. Šanse da se nešto promeni nabolje su sve manje. Te 2012/2013, obećanje borbe protiv korupcije bilo je moćno oruđe za dobijanje podrške birača, jer se neminovno radilo o korupciji političkih protivnika. Pet godina kasnije, većina ljudi koji bi mogli biti optuženi za korupciju, došla je u priliku da zloupotrebi funkciju zahvaljujući aktuelnim vlastodršcima.

Da stvar bude gora, ni nakon petooktobarskih promena ni 2012, kao rezultat antikorupcijskih obećanja, nismo dobili čak ni „selektivnu pravdu“, u kojoj bi makar bili razrešeni svi slučajevi korupcije „prethodnih vlasti“.

Od usvajanja Strategije do danas, koliko smo se primakli zacrtanim ciljevima, a odmakli od neslavnog visokog mesta na kome smo godinama pozicionirani po indeksu percepcije korupcije?
Sudbina antikorupcijske strategije je odličan primer neozbiljnosti pristupa u vođenju politike. Gotovo da ništa nije bilo urađeno samo zato što je zapisano u Strategiji. Skupština koja je 2013. usvojila taj dokument nije učinila ništa da bi naterala Vladu da ispuni svoje zadatke. Već nekoliko godina oni ne razmatraju čak ni izveštaj Agencije koji pokazuje šta sve nije urađeno. Uz sve to, u potpunosti u preovlađujućem duhu „postistine“, premijerski ekspoze iz 2016. konstatuje da „Srbija uspešno primenjuje Strategiju za borbu protiv korupcije”. Prema poslednjim podacima koji su u trenutku tog govora bili dostupni, manje od 20% aktivnosti je bilo realizovano u skladu sa postavljenim indikatorom, a tek svaka treća među njima je bila izvršena na predviđeni način i u propisanom roku.

Nastavak teksta možete pročitati u 47. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“