Slavkina priča

Za nepunih pet meseci počinje Svetsko prvenstvo u fudbalu. Ova manifestacija će tokom trideset dana promeniti životni ritam mnogih pojedinaca, parova i porodica. Po nekom nepisanom pravilu, fudbal se posmatra kao „muška stvar“. Stoga će i časopisi namenjeni ženskoj populaciji obilovati savetima o tome kako preživeti tih mesec dana i izbeći svađe. A žene koje vole fudbal?

Opšte je mišljenje kako je fudbal sport koji zanima pre svega muškarce. Muški fudbal je mnogo popularniji od ženskog, na čelu UEFA, FIFA i fudbalskih klubova su muškarci. Navijači, barem oni najglasniji i najvidljiviji, mahom su muškog pola. Marketing takođe kreira ovu sliku: proizvodi poput piva ili grickalica kao sastavnih rekvizita sportskog ugođaja se konzumiraju mahom „među ortacima“. 

Ova nezvanična rodna podela sportova se tek ponekad zamagli kada se pojave žene koje prate ili se bave ovim sportom. Mediji ih uglavnom predstavljaju kao neko osmo svetsko čudo i od njih se očekuje ili da budu nedovoljno upućene ili previše slične muškarcima (čitaj: neženstvene).

Da je ovako stereotipan pogled na sport potpuno neosnovan, uverila sam se još od najranijeg detinjstva kroz istoriju svoje porodice. Priča o položaju koji sport uživa u mojoj porodici je ujedno i priča o tome kako su se razvijali sport i društvo poslednjih pedeset godina. Da se odmah razumemo: u mojoj porodici nema profesionalnih sportista. Ali zato sport ima status nezvaničnog člana porodice.

Sport kao deo porodične harmonije

Zamislite scenu u kojoj otac i ćerka (zapravo moj deda i moja majka) u malom selu u istočnoj Srbiji pre oko 55 godina nedeljom preko radija prate prenos utakmica između klubova poput Partizana,  Zvezde, Dinama, Hajduka, Železničara. Vreme se zaustavilo: svi poljoprivredni radovi i domaći poslovi moraju da sačekaju kraj utakmice. Ostatak porodice nervozno čeka kraj jer se samo naše gladne svinje i krave čuju. Ali moja majka Slavka, tada desetogodišnja devojčica, izričita je: neće umreti od gladi za tih devedeset minuta.

Fudbal je povod za veliko slavlje i veliku tugu. Kada Partizan gubi od praške Sparte 4:1, a potom u Beogradu 1966. godine pobeđuje sa 5:0, nastavnik biologije upada na čas matematike kako bi mojoj majci saopštio radosnu vest. Kada Partizan ili jugoslovenska reprezentacija izgube, mama i deda od žalosti ništa ne jedu na svadbi kod prijatelja. Veliko nezadovoljstvo moje majke izaziva bakino odbijanje da je pusti da ide sama na prenos prvog meča Kasijusa Kleja i Sonija Listona 1964. godine, koji se davao u lokalnoj zadruzi. Jer devojčicama ne priliči da idu same na takve skupove. 

Sport kao „ženska stvar“

Neprihvatanje opštih ideja o tome šta priliči ženama Slavku nikad nije napustilo. Stoga po dolasku u Beograd često ide na utakmice Partizana, ali i Zvezde. 1971. i 1972. godine, ide na utakmice Zvezde kad je igrala protiv Reala iz Madrida, Ujpešt Dože, Bajerna. Slavka je navijala i za Zvezdu, poskakivala kada Džajić polomi Kamača ili Bertija Foksa. Utakmice su izazivale jake emocije, pa često i suze. Poslednje ozbiljne suze isplakala je 1977. godine, deset godina pre mog rođenja, kad je Partizan nesrećno izgubio od Dinama iz Drezdena greškom Petra Borote. Toliko se potresla da je dobila jako lupanje srca i prvi put se uplašila za svoje zdravlje: „Tada sam shvatila da sam preterala.“ 

Priznanje o tome koliko poznaje fudbal i sport uopšte dobila je od Milana Špičeka kada je početkom osamdesetih godina gostovala u njegovoj emisiji „Medalja 202″ na Radio 202. Tu je dala svoje viđenje razvoja sporta.