Birači su odbacili sve pokušaje većeg dela elite, skoncentrisane u metropoli Londonu da spreče Bregzit. Protiv Bregzita urotili su se ključni mediji (osim par tabloida) između ostalog i BBC i Kanal 4, najveći deo akademske elite, uz nekoliko desetina ključnih konzervativnih poslanika
U Ujedinjenom Kraljevstvu su 12. decembra održani izbori koji su po značaju ključni za jednu generaciju. Birači su se opredeljivali između konzervativne vlade koja će odmah sprovesti Bregzit i sa druge strane laburističkog programa radikalnih socijalnih reformi društva, koje su se mogle porediti samo sa reformama koje je sproveo Klement Atli kada je 1945. godine skinuo sa vlasti Čerčila.
U Britaniji se glasa po jednokružnom većinskom sistemu sa 650 izbornih jedinica, što podrazumeva da se za svako biračko mesto vodi posebna bitka; takav sistem pogoduje dvema tradicionalnim velikim strankama. Pored njih, u tom sistemu mogu da dobro prođu još i stranke koje imaju jaku regionalnu zastupljenost (to su uglavnom stranke nacionalnih manjina sa uporištima u Škotskoj, Velsu i Severnoj Irskoj).
Na nacionalnom nivou, svaka stranka (osim dve vodeće) koja učestvuje ima veoma male šanse da osvoji mandate, ali zato svojim učešćem (ili neučešćem) u pojedinim biračkim mestima „otkida“ glasove dvema velikim strankama, što može da ima presudni uticaj. Da podsetimo, u trenucima parlamentarne krize u toku leta, čak četiri političke opcije su imale na nacionalnom nivou podršku oko 20% birača (dve velike stranke, Liberalne demokrate i Stranka Bregzita).
Pobednik je onaj koji potisne sličnu opciju
Boris Džonson je shvatio da konzervativci imaju šanse samo ako u potpunosti potisnu novoformiranu Stranku Bregzita Najdžela Faraža. To je i postigao sa jasnim stavom da će odmah sprovesti referendumsku volju birača, i to na osnovu dogovora koji je u oktobru sklopio sa EU i koji je (za razliku od dogovora Tereze Mej) omogućavao da se od 31. decembra 2020. godine Britanija uputi u pravcu u kome želi, nevezana sa EU.
Kako je vreme prolazilo, Faražova stranka je drastično padala u istraživanjima javnog mnjenja uz osipanje članstva; to je i logično, pošto osim želje da se izvede tvrdi Bregzit, drugi program nisu ni imali. Faraž je, uvidevši da stranka svojim nastupom u svim izbornim jedinicama samo može da uruši konzervativce i time onemogući Bregzit, doneo važnu odluku da se stranka ne kandiduje u onim izbornim okruzima u kojima su konzervativci 2017. godine dobili većinu. Time je Faraž „oslobodio“ konzervativcima polovinu izbornih okruga u kojima nisu morali da brinu da će im čak i mali broj glasača za Stranku Bregzita praviti problem.
Sa druge strane, laburisti i liberalne demokrate su stranke koje su se protivile Bregzitu i Džonsonovom sporazumu. Za laburiste je posebnu nevolju predstavljalo to što je u biračkim mestima na severu Engleske, koja su do sada tradicionalno glasala za njih, Bregzit dobio 70% podrške na referendumu. Stav stranke oko Bregzita bio je nejasan; oni bi nameravali da pregovaraju oko novog sporazuma sa EU, a onda bi održali novi referendum.
U nameri da pažnju birača skrene sa Bregzita, pošto mu je biračko telo podeljeno, Korbin je ponudio izuzetno širok i velikodušan program socijalnih izdvajanja (oko 80 milijardi funti godišnje) za siromašne slojeve stanovništva: besplatan brzi internet, univerzitetsko obrazovanje i prevoz mlađih od 16 godina, masovnu izgradnju socijalnih stanova. Predviđao se i talas nacionalizacija, i to pošte, železnice i elektromreže. Liberalne demokrate su tradicionalno usmerene ka Evropi, i nisu morale preterano da strepe da će njihovi birači promeniti mišljenje; čak su zauzeli stav da će odustati od Bregzita i bez referenduma.
Nastavak teksta možete pročitati u 67. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
