„SLIKA JE DISKUTOVANA, A JA SAM POLUDEO“

Sava Šumanović rođen je 22. januara 1896. godine u Vinkovcima u imućnoj i cenjenoj porodici kao sin jedinac Milutina i Perside Šumanović. Njegov otac, inače inženjer šumarstva, u Vinkovce je iz Šida otišao kako bi radio kao upravnik šumarskog kotara. Savina majka Persida Tubić bila je ćerka šidskog trgovca Save Tubića.

Kada je Sava imao četiri godine, porodica se vratila u Šid. Milutin je zbog bolesti bio prevremeno penzionisan i tako slobodan da dođe ponovo u svoj rodni grad. Tu je otvorio Ugovornu poštu, koju je na upravljanje dao svojoj supruzi. Kako se sudbina ponekad poigra sa ljudima, vidimo na tužnom primeru porodice Šumanović, jer i Milutin je, kao par decenija kasnije njegov sin, bio 1914. uhapšen i sa grupom najviđenijih sugrađana odveden u zatvor. Mada se u zarobljeništvu teško razboleo, ipak je preživeo i vratio se porodici.
Majka Savina poticala je iz bogate šidske porodice i to joj je omogućilo da se obrazuje u najboljim školama 19. veka. Svestrana i sposobna, ona je bila jedna od prvih žena koja je vodila svoj posao.

Školovanje Sava započinje u Šidu, ali se iz njega kasnije upućuje u Zemun, Zagreb, a zatim i u svet. Nakon zemunske gimnazije, kad počinje i da pohađa časove crtanja i upoznaje se sa delima Sezana i impresionista, budući umetnik upisuje se na studije Više škole za umjetnost i umjetnički obrt, gde je diplomirao 1918. godine sa najvišom ocenom. Odmah nakon Više škole počinje da izlaže svoja dela.

Pokazao se Sava kao vrlo talentovan na studijama, a njegovo su obrazovanje i želja za usavršavanjem bili na visokom nivou. Govorio je tečno francuski i nemački te je mogao literaturu iz oblasti umetnosti da prati bez problema. Poznavanju ovih jezika dodao je kasnije i engleski.

Značajan trenutak u razvoju Šumanovićeve karijere predstavlja odlazak u Pariz u jesen 1920. Tada je Grad svetlosti bio sam centar umetnosti i Sava je dobio priliku na nekoliko meseci da bude u žiži kulturnih dešavanja. Ovome treba dodati još važniju informaciju, možda ključnu: njegov je učitelj bio poznati slikar i pedagog Andre Lot.

Lot je bio poklonik analitičkog kubizma i Sava dobija priliku da se, nakon perioda u kom je prepoznatljiv uticaj secesije na umetnikove radove, otkrije u kubizmu. Ovaj slikarski pravac, Sava je prigrlio i po povratku u rodni Šid doneo ga na naše prostore. Nažalost, balkanska sredina nije volela novine, te je Šumanović bio kritikovan, a u znak revolta zbog nerazumevanja njegovog rada, počeo je da se potpisuje na francuskom.

U Parizu se umetnik družio sa slikarskom elitom tog doba: sa Modiljanijem, Pikasom, Maksom Žakobom, Rastkom Petrovićem.
Nekoliko godina posle prve posete Parizu, pošto je prodao dvadeset slika jednom advokatu, Sava će mu se vratiti. Tada će prihvatiti elemente Matisovog stila.

U par navrata boraveći u Parizu, slikar je u gradu na Seni proveo ukupno desetak godina. Ponovo se tu naselio 1927. kada je i naslikao jedno od svojih najznačajnijih dela, „Pijani brod“.

Na tom platnu za koje je inspiraciju dobio iz dva izvora, Remboove pesme koju mu je predstavio Rastko Petrović i Žerikoovog „Splava Meduza“ koje je bilo izloženo na Pariskom salonu nezavisnih, slikar je neumorno radio. Kada je slika bila gotova, Sava se našao na udaru kritike.

Neke su impresije bile pozitivne, ali umetnik je negativne teško podneo. Iscrpljen i utučen, vratio se u Šid gde slika sremske pejzaže. Iz tog perioda datiraju i slikareva pisma u kojima govori o nervnoj iznurenosti. Svoj je život opisao kao „ružan, žalostan i ogavan“, a svoje stanje kao „duševnu bolest“.

„Pijani brod“ je prodat na izložbi 1928. godine, a zatim ustupljen Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Više skica za ovu veliku sliku nalazi se danas u Šidu. Na izložbi koju je priredio 1928. u septembru našla su se, pored slike „Pijani brod”, i druga dela nastala u Parizu. Kritika i publika dobro su reagovale na njih i Sava je bio zadovoljan. Prodao je većinu izloženih radova i ponovo se uputio u Pariz. Poslednji put.

Šumanović je bio dobar prijatelj Rastka Petrovića. Ovo prijateljstvo dokumentovano je i sačuvano i u pismima koja su danas deo kolekcije Udruženja Adligat.

Iz njih se može saznati više o umetniku, o njegovom radu, ali i o trenucima duševnog klonuća. Iako je pažnja bila skrenuta vlasnicima prepiske da nije uputno izlagati pred javnost intimne beleške koje su iz konteksta istrgnute i koje bi mogle na pogrešan način predstaviti Šumanovića, pisma su ipak bila predstavljena javnosti kada su iz ruku Deroka, Petrovićevog prijatelja, prešla u vlasništvo porodice Leko.

Šumanović se konačno vratio iz Pariza u Šid marta 1930. Zabrinuta za sina koji se nije dobro osećao, majka je došla po njega i povela ga kući. Neko vreme, on je proveo u bolnici u Beogradu.

Sava se dolaskom u Srem sasvim posvetio slikanju. Njegovi motivi bili su aktovi i pejzaži Šida i Srema. „Pijani brod“ bio je tematski „izlet“, budući da umetnik nije birao literarne predloške za svoj rad.

Kada mu je otac preminuo 1937, slikar je preuzeo obaveze oko porodičnog imanja, razume se, sve vreme baveći se i onim što ga je najviše opčinjavalo, slikanjem.

U septembru 1939, kad je u Kraljevini Jugoslaviji rat bio pred vratima, a dva dana pošto je u Poljskoj već počeo, Šumanović je priredio izložbu u Beogradu u zgradi Filološkog fakulteta. Na njoj je izložio 410 radova.
Na toj izložbi našle su se i poznate „Šiđanke“ i to prikazane u celosti, kompletan ciklus.

Sam Šumanović voleo je ove svoje kupačice i dugo ih planirao. Želeo je da na istom platnu predstavi jednu figuru do druge u nizu kako bi postigao jedinstvo stila. Kao model mu je služila jedna jedina devojka, plavuša. Iako se u ciklusu kupačica mogu nazreti uticaji Botičelija, Engra, Renoara, zapravo, sličnih kompozicija nema.

U ovom ciklusu, Šumanović je inovativan i jedinstven.
Zajedno sa još 120 sugrađana, dok je Šidom besnela ustaška čistka Srba i Jevreja, poveden je u zatvor gde je mučen. Dva dana kasnije je streljan. Od svojih dželata zatražio je da mu dopuste da se okupa i lepo obuče. U smrt je otišao kao na svadbu koju nikad nije imao. Njegovo je telo bačeno u zajedničku jamu.

Savina majka je osam jutara zemlje i kuću u kojoj je živela sa suprugom i sinom dala opštini za osnivanje Galerije Save Šumanovića. Uz kuću, Persida je darovala i 417 Savinih dela. Ovaj jedinstveni slikar ostavio je iza sebe preko hiljadu slika, skica, crteža, ilustracija.

Šumanović je bio jedan od naših najznačajnijih slikara i svakako jedan od onih koji su u balkansku sredinu, izolovanu i konzervativnu ne samo u njegovo vreme, već i u vremenu pre ovog umetnika, a nažalost i nakon njegove smrti, doneo dah i duh Evrope. S razlogom je uvršten u grupu 100 najznamenitijih Srba.