Slikar koga su svi voleli

Nije često bilo beleženo tokom duge istorije likovne umetnosti da slikara ili vajara za života toliko voli publika, a priznaje kritika. Pravi učitelji, pravi izbori, oštroumnost, marljivost i dugovečnost učinili su da ovaj slikar rođen pod srećnom zvezdom proživi svoj vek od svih duboko cenjen. Sa 14 godina imao je prvu narudžbinu, sa 29 postao član Srpske kraljevske akademije, osvojio je brojne nagrade, proputovao je Evropu, Aziju, Afriku i Ameriku, bio okružen lepotom i na svojim platnima je slavio

Pavle Jovanović rođen je 16. juna 1859. godine u Vršcu, gradu u koji su se njegovi preci naselili sa Kosova tokom Velike seobe pod Arsenijem III Čarnojevićem. Bio je prvo dete Stevana Jovanovića i Ernestine, rođene Deot, mlade žene francuskog porekla.

Bračni par Jovanović pored Pavla imao je još dvojicu sinova. Nažalost, kada je njihovom prvencu bilo tek sedam godina, Ernestina je u 28. godini života posle kraće bolesti preminula. Pavlov otac ubrzo je doveo Mariju di Ponti, svoju drugu ženu i sa njom još više proširio porodicu, darujući Paji još braće i sestru.

Stevan Jovanović bio je fotograf i vešt crtač, pa je od malih nogu Paja bio usmeren na likovni izraz. Bio je svoj prvi učitelj. Učio je da crta kopirajući crkvene slike, što mu je i otvorilo vrata za ulaz u svet umetnosti. Prvu narudžbinu dobio je 1874. od vršačke crkve za izradu crteža ikona. Imao je samo 14 godina. Posle značajnih pohvala za svoj rad, daroviti dečak nastavlja likovno školovanje kod profesora Maholca.

Naime, iako je bio dovoljno talentovan i već u ranom uzrastu dovoljno vešt da bi postao učenik bečke slikarske Akademije, bio je suviše mlad, te je morao da sačeka još koju godinu. Za to vreme, vredno je učio i postao profesorov omiljeni đak. Četiri godine kasnije, 1877, upisuje Akademiju u Beču.

Bilo je to ostvarenje sna svakog mladog umetnika, posebno mladića koji je u veliki grad došao iz evropske provincije. U svojim memoarima napisao je: „Bečka Akademija umetnosti je bez sumnje od svih umetničkih škola najlepša i najbogatija u svetu.“

Jovanović vredno radi i istražuje osobenosti života na Balkanu. Putuje i slika. Za platno „Ranjeni Crnogorac“ dobija nagradu i carsku stipendiju za nastavak školovanja, što je veoma značilo budući da je od oca dobijao nedovoljno novca. Ovo priznanje i finansijska pomoć dali su vetar u leđa mladom slikaru. Tako već sledeće godine ponovo u Beču osvaja za slike „Guslar“ i „Uči deda svog unuka“ nagradu i carsku stipendiju.

Od svog profesora je, još dok je bio student, bio preporučen galeristi Tomasu Valisu. On je sa Pajom sklopio ugovor i tako je ekonomska situacija umetnika bila osigurana. Za Valisa je slikao scene sa Balkana, baveći se istorijom, kulturom, nakitom, odećom, oružjem ovog regiona, prenoseći njegov duh.

Crna Gora, Hercegovina i ostali delovi Balkana davali su Paji prizore i likove koji su mu podgrevali inspiraciju. Ugovor sklopljen između galeriste koji je podržavao mlade umetnike ukoliko bi u njima video potencijal podrazumevao je da slikari slobodno sami mogu da određuju cenu radova, ali da ne izlažu dela na drugim mestima.

Jovanović je slikao ono što je u Evropi smatrano egzotikom, te nije morao da se otisne dalje od naših zemalja kako bi prikazao ljude i scene, Evropljanima strane i zanimljive. Ipak, velikog tragaoca za novim prizorima nije zadržalo mesto, otiskuje se na putovanja po evropskim metropolama, ali i po udaljenim destinacijama kao što su Maroko i Egipat.

Godine 1883. napušta Beč i nastanjuje se u Londonu, a zatim u Minhenu, pa u Parizu. Onda se ponovo vraća u Beč.

Sa tek navršenih 26 godina postaje dopisni član Srpskog učenog društva, a četiri godine kasnije i redovan član Srpske kraljevske akademije.
Vremenom, naš slikar iz malog Vršca postaje poznat i tražen, osvaja srca umetnički naklonjene aristokratije, slika pored žanr scena, istorijske scene i portrete.

Važnu temu seobe Srba pod Arsenijem III Čarnojevićem kao narudžbinu patrijarha Georgija Brankovića dobija da obradi 1895. godine. Ovaj motiv naslikao je u više verzija zbog prigovora patrijarha na kompoziciju i prikazane likove.

I posle Velike seobe Srba nastavlja da slika istorijske kompozicije. Za sliku „Krunisanje cara Dušana“ na svetskoj izložbi u Parizu dobija zlatnu medalju 1900. godine. Takođe, nastavlja i sa portretisanjem znamenitih ličnosti. Na dvoru crnogorskog kralja Nikole slika, pored vladara, princezu Milicu i prestolonaslednika Danila.

Uradio je portrete kralja Aleksandra i kraljice Marije, cara Franje Josifa, baronice Erlanger, gospođe Štraus, Sofije Dunđerski i brojnih drugih važnih ličnosti aristokratije i lepih dame Evrope. U vremenima koja su nosila velike društvene promene, četkica Paje Jovanovića ostala je jednako tražena. U drugoj polovini XX veka ona će ovekovečiti lik Josipa Broza Tita.

Dane Prvog svetskog rata, slikar provodi u Ženevi, a neposredno pred kraj rata ženi se mladom Herminom Muni Dauber, ćerkom nastojnika zgrade u kojoj je slikar imao atelje. Muni je bila preko tri decenije mlađa od umetnika i pre nego što se među njima rodila ljubav, ova elegantna i prefinjena dama bila mu je model, pa možemo da je vidimo na brojnim Jovanovićevim platnima.

U Beograd slikar dolazi odazivajući se na poziv kralja Petra I. Ostaje kratko, ali se u prestonicu vraća i odmah nakon Velikog rata on slika portrete porodice Karađorđević. Beograd ponovo postaje njegov dom pred Drugi svetski rat. Sa svojom suprugom tada je došao i ostao punih jedanaest godina, kad je napustio srpsku prestonicu i vratio se u Beč.

Ratne godine provedene u Beogradu ni za koga nisu bile lake. Tako ni za bračni par Jovanović. Stan u kome su živeli bio je u zgradi slikarevog prijatelja Đorđa Roša u Birčaninovoj ulici. Roš je umetniku dao da izabere bilo koji stan i Jovanovići su se uselili u jedan nevelik u prizemlju. Kod svog prijatelja i stanodavca Paja i Muni neretko su išli na ručak, što je u danima ratne oskudice bilo dragoceno.

Po okončanju rata, Muni je otišla u Beč da proveri stanje njihove imovine. Atelje je bio provaljen i stvari su bile pokradene. Na sreću, nisu sve slike bile odnesene.

Iako je 1949. na molbe svoje supruge otišao u Beč, koji je nudio raskoš i gde je kulturni život buktao, Pavle je čeznuo za Beogradom i planirao povratak u grad na ušću dve moćne reke. Takođe, čeznuo je i za slikanjem jer je stareći gubio vid, najvažniji instrument jednog slikara. Poslednja slika koju je potpisao umetnik prikazivala je prelepu Muni sa buketom sveže ubranih ruža.

Pavle Jovanović preminuo je u Beču 30. novembra 1957. godine. Posmrtni ostaci našeg velikog slikara preneseni su u Beograd. Sledeći želju umetnika, Muni je sve Pajine slike ostavila testamentom Muzeju grada Beograda. Za života, ovaj vredni umetnik naslikao je više od 1.100 slika.

Prvi ženski akt
Slika „Akt pred ogledalom“ nastala je 1896. godine. Za sto godina, prikazana je tek tri puta. Lepa dama koja je slikaru pozirala bila je Berta, njegova minhenska ljubav. To je prvi ženski akt koji je Jovanović naslikao i jasno otkriva njegovu opčinjenost modelom.

Temeljne pripreme
Za rad na svojim slikama, Paja se vrlo temeljno pripremao. Išao je na teren, izučavao istoriju, proučavao odeću, oružje i grbove, kao i likove na srpskim freskama u crkvama i manastirima. Na njegovim istorijskim platnima pored rekonstruisanih autentičnih likova, našli su se i ljudi iz njegovog života. Na slici „Krunisanje cara Dušana“, lik carice Jelene urađen je prema liku devojke u koju je kao mlad bio zaljubljen, a kao jedan od junaka grupne kompozicije na platnu se našao i on sam.

Francusko odlikovanje
Godine 1899. Paja Jovanović dobija odlikovanje francuske vlade. Nebrojeno mnogo medalja, zlatnih i srebrnih, tokom života ovaj slikar je dobio u velikim slikarskim centrima, od Beča, preko Pariza, Salcburga do Buenos Ajresa i Sent Luisa.

Muza i večni model
Jovanović je bio izuzetno posvećen svojoj mladoj supruzi. Veoma se trudio oko njenog obrazovanja, pohađala je časove stranih jezika, tenisa i jahanja. Muni je bila slikarevo nadahnuće, njegova muza i zauvek model.