Slikarstvo je spas od gadosti rata

„Volim da slikam i gotovo! To je moj život“, rekao je slikar u intervjuu. I zaista, od kad je prvi put imao susret sa bojom, Petar je znao koji je njegov put. Nije umeo da objasni svoje teorijsko stajalište, jer ga nije ni bilo, slikao je, kako je rekao, ne pripadajući nijednom pravcu, ne sledeći nijedan stil, slikao je tako kako je umeo i kako mu je unutarnji svet diktirao. Bio je protivnik komercijalizacije umetnosti. Trgovce, kritičare, teoretičare zvao je parazitima, a prema konceptualnoj umetnosti osećao je veliki otpor i nije ga krio.

Petar Omčikus rođen je 6. oktobra 1926. godine u selu Sušak kod Rijeke. Otac malog Pera, takođe imenom Petar (kao i njegov otac) imao je posao zbog kog se često selio. Najstariji sin porodice Omčikus bio je rođen na Korčuli, kod majčine familije. U Sušak se Omčikusi doseljavaju 1920. i tu ostaju nekoliko godina. Iako ne menjaju gradić, menjaju dom. U jednom od tih preseljavanja, dospeli su u kuću porodice Sablić. Petar je imao devet godina i tu u ateljeu Milana Sablića prvi put je imao kontakt sa bojama, štafelajem i platnom. Taj susret sa materijom – slikarskim materijalom – koji je Petar celog života istinski voleo i koga nije hteo da se odrekne u ime novih trendova, zajedno sa prizorima otvorenog mora i neba koje je poneo iz detinjstva, od Petra su načinili slikara koji ne pristaje na kompromise, odanog do poslednjeg trenutka unutarnjem porivu da stvara poštujući svoj impuls i ne mareći za stilove. „Ja nemam ono što zovu rukopis, stil. Za mene je slika slika, a svaki pokušaj slike je čudo. To je moj stav: začuđen sam!“

Sa deset godina doseljava se Petar sa porodicom u Beograd. Naime, kad je stariji Petrov brat Čedomir stasao za studije, otac je odbio mogućnost da mu sin studije prava upiše u Zagrebu, već se odlučio da školovanje nastavi u Beogradu, jer je smatrao da će bezbedniji biti u Srbiji i zato se porodica seli. Iako je Petrov otac bio strog, imao je dara za umetnost. Nije to učinio rado, ali je ipak dozvolio svom najmlađem sinu da krene put umetnosti i pođe u Školu za primenjenu umetnost, koja se tada nalazila u Ulici kralja Petra 4. U toj školi, Petar će upoznati svog budućeg profesora na Akademiji Ivana Tabakovića.

Po dolasku u Beograd, Čedomir vodi mlađeg brata na izložbu u Muzeju kneza Pavla. U pitanju je bila raskošna izložba italijanskog portreta. Ova je poseta Muzeju značajno uticala na sklonost budućeg umetnika ka portretu. Ubrzo nakon ove izložbe sledila je izložba francuskog slikarstva 19. veka, a za njom i izložba Save Šumanovića. Izložba našeg slikara bila je veoma dobro posećena i prikazivala je veliki broj slika. Sam Petar je govorio da je od ove izložbe „poludeo za slikarstvom“.

Rat je Petar teško podneo, od bombi je, prema svom svedočenju, bežao u slikarstvo. Za njega je slikarstvo bilo spas od „gadosti rata“, kako je rekao. Porodica se tih teških godina razdvaja i doživljava ozbiljne traume. Otac Petrov je bio zatvoren u logoru na Banjici, braća su otišla od kuće, Čedomir odlazi u partizane, a majka takođe biva uhapšena pred kraj rata i to umesto Branka, sina skojevca koji nije mogao da bude pronađen. Petar biva mobilisan i prebačen u Italiju. Najstariji Petrov brat poginuo je 30. oktobra 1944. na Sremskom frontu.

Prvu samostalnu izložbu slikar je imao sa 13 godina u jednoj od učionica niže gimnazije. Tu je izložbu kao nagradu za vredan rad, trud i veliki talenat priredio Petrov nastavnik crtanja Ante Abramović.

Nakon Drugog svetskog rata upisuje Akademiju likovnih umetnosti u klasi profesora Ivana Tabakovića. Međutim, osećaj sputanosti koji je bio jak kod Petra, kao i među njegovim kolegama, navodi ga da napusti Beograd i slikanje u ateljeu i uputi se u prirodu. Tako nastaje prva jugoslovenska slikarska komuna: Zadarska grupa. Njoj su pripadale Omčikusove kolege sa klase: Mića Popović, Vera Božičković, Ljubinka Jovanović, Petrova buduća supruga Kosara Bokšan i jedan tadašnji student književnosti – Borislav Mihajlović Mihiz. Ta sloboda „odmetnutih“ kod svih članova grupe ostala je kao važan deo njihovog rada. Osvojili su pravo da stvaraju prema svom unutarnjem impulsu i izbegnu dominantan stil socrealizma, kome su se neki slikari priklonili, a za koji je Petar govorio da je odraz najveće depresije. Sećao se Omčikus, kada su došli u Zadar, on je bio razrušen jer je neposredno pred kraj rata bombardovan. Međutim, priroda koju je slikar voleo, koja ga je fascinirala od detinjstva, bila je dovoljna da ispuni osnovni zahtev za slobodom.

„Nismo bili poslušni, digli smo se protiv stega socrealizma, mislili smo da je on zabluda. Kako se, uostalom, i pokazalo. Ali, imali smo potrebu za zajedništvom, bili smo prijatelji“, kazao je Petar. Iz „zadarskih dana“ datira i bliže poznanstvo sa Kosom. I ljubav pokrenuta 1947. pod suncem Jadrana.

Godine 1948. Petar i Kosa se venčavaju. Zajedno će ostati preko šest decenija. Važan trenutak u životu i radu bračnog slikarskog para bio je odlazak u Pariz 1952. godine i susret sa umetničkim evropskim trendovima. Mnogo su vremena provodili u Luvru, a kako bi uspeli da prežive i stvaraju, radili su brojne poslove. Kosara je pomalo radila sa elektrikom jer je od oca elektroinženjera naučila ponešto da popravi, dok je Petar radio kao moler i kao model na Akademiji.

Nije bilo jednostavno ni ostati ni opstati u Parizu. Svoj atelje sazidao je slikar sam. Petar je govorio: „Moj najveći uspeh je što sam ostao živ u Parizu. Slikarski živ. To je opasan grad, treba ga savladati. Doći ovde bez ičega i još se nametnuti uz to, to je uspeh.“

Već po dolasku u Grad svetlosti, Omčikus je skrenuo pažnju na sebe. Vodeći umetnički časopis Art pisao je o njemu.

„Evo jednog novog među nekoliko najboljih mladih slikara u Parizu“, glasio je tekst koji će Petru otvoriti vrata Majskog salona. Ubrzo, 1955. godine slikaru stiže dopis u kojem stoji da poznati kritičar Mišel Sefor želi da ga uvrsti u knjigu Rečnik apstraktnog slikarstva. Prilikom promocije knjige, organizovana je izložba gde Omčikus izlaže sliku Plavi ritam.

Znak neospornog uspeha bio je poziv Petru da 1961. godine učestvuje na Drugom pariskom bijenalu mladih kao predstavnik Francuske.

Deset godina je slikar stvarao u duhu enformela, a zatim se, kada se ovaj način slikanja iscrpeo, vratio figuraciji (iako je Petar tvrdio da od figuracije nikad nije odustajao već da je figuru predstavljao na drugačiji način). Ono što je sve faze njegovog rada vezivalo bio je ekspresivni temperamentni potez.

Kosa i Petar grade svoj atelje u Jugoslaviji, na Korčuli, i sve su prisutniji u zemlji i na izložbama jugoslovenske umetnosti. Teme koje zaokupljaju umetnikovu pažnju su običan život ljudi, njihove navike, obični ljudi na Korčuli. Omčikus će ostati vezan za Korčulu i Beograd nezavisno od toga što je mnogo decenija proveo u Parizu.

Omčikus je od 2012. godine dopisni član, a od 2015. redovni član SANU.

Preminuo je 26. aprila 2019. godine u Beogradu.

*NAPOMENA: Nakon objavljivanja teksta, Ana Omčikus, ćerka pokojnog Petra Omčikusa, reagovala je na ovaj deo teksta. Redakcija Nove ekonomije njen odgovor prenosi u celosti: 

„U svoje ime vam se obraćam i tvrdim da se nikada nisam ni na koji način mešala u rad navedene fondacije, niti sam ista znala niti sada znam o njenom radu. Molim vas da demantujete ovaj neistiniti podatak“, navela je Ana Omčikus u svom odgovoru.