Slike koje opominju – Vladimir Veličković

„Moje slikarstvo ni po funkciji ni po dimenzijama nije komercijalno, ali uprkos tome od njega živim. Prema tome, zašto bih pravio kompromise? Moralno, etički, intelektualno, to bi mi bilo nepodnošljivo“,  kazao je Veličković početkom ovog veka. Bio je to srpsko-francuski slikar koga su zapamtile obe domovine i koji je pokretanjem fondacije za pomoć mladim umetnicima, kase u koju se slivala njegova nacionalna penzija zadužio i generacije koje dolaze. Prvi put je Veličković svoj rad izložio jako rano, sa tek napunjenih 16 godina. Od tada do svog kraja, neumorno je radio, crtao, slikao, podučavao i, kad god je mogao, zalagao se za pomoć mladim kolegama.

Vladimir Veličković rođen je 11. avgusta 1935. godine u Beogradu, gradu koji je opisao bojama što su u nijansama dominirale na platnima izloženim u galeriji SANU 2013. godine. Bile su to crna i crvena, mrak i vatra. U duši ovog izuzetnog slikara, Beograd s početka veka nosio je kolorit koji možemo prepoznati kao metaforu pakla.

Prvi slikarevi učitelji bile su knjige koje je mogao da nađe na policama kod svoje kuće. Bile su to sažete istorije umetnosti i monografije. Tako su Direr, Mikelanđelo, Goja postavili temelje za kasniju umetničku nadgradnju. To su bili prvi Veličkovićevi profesori, budući da nije pohađao slikarske škole i kurseve.

Više puta Veličković je bio pozivan da konkuriše za članstvo u francuskoj Akademiji lepih umetnosti. U prvo vreme je odbijao jer je mislio da je preterano, te da takvu čast ne zaslužuje. Vremenom mu je članstvo postalo interesantno, ali je konkurisao tek kad je postao siguran da neće biti odbijen. „Ne volim poraze“, rekao je kao razlog što se nije osmelio da to učini ranije

Bez obzira na nedostatak obuke u ateljeima slikara i grafičara, Veličković je crtao i trudio se da nađe svoje mesto u krugu likovnih umetnika. Dok je bio đak gimnazije, aktivno se predavao crtanju i slikanju. Njegov prvi izloženi rad našao se na Izložbi mladih slikara Srbije u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ kad je mladić imao samo 16 godina. Već tada je bio primećen, istina kao kolorista, što ne može sada da se prepozna u njegovom životnom opusu. Naime, tokom rada od sedam decenija, tek se u nekoliko njegovih ciklusa izdvaja raznovrsnost boja kao značajno likovno sredstvo.

Budućem istaknutom umetniku i akademiku na put izbora profesije stao je otac Dušan. Njemu nije izgledalo da bi slikarstvo moglo da pruži dovoljno sigurnosti u životu te je svog sina jedinca pozvao na kompromis. Zato je Vladimir upisao arhitekturu i nikad nije učio na Likovnoj akademiji.

Iako su studije arhitekture bile veoma zahtevne, Veličković je nalazio vreme da uporno crta, slika i druži se sa kolegama slikarima od kojih su neki bili tada velika imena srpske kulture: Sibinović, Ćelić, Cuca Sokić. Ponekad je Vladimir posećivao i Akademiju na kojoj ga je opčinjavao miris, međutim, obaveze na arhitekturi nisu dozvoljavale da to čini često. Kako bi mogao da izlaže svoje radove, on se držao grupe slikara okupljenih oko Mediale. Bili su to umetnici koji su poštovali crtež i bili bliski nadrealizmu. Druženje sa Dadom, Šejkom i ostalim članovima grupe koja je verovala u moć umetnosti otvaralo je mladom slikaru vrata za učešće u umetničkom životu Beograda.

Studije arhitekture Veličković je završio sa odličnom ocenom. Sa diplomom arhitekte bio je spreman da se u celosti preda umetnosti. Piše Krsti Hegedušiću iz vojske sa pitanjem da ga primi u svoju Majstorsku radionicu. Odmah dobija odgovor da je tom hrvatskom slikaru mladićev rad već poznat i da se oseti slobodnim da u radionicu dođe i ostane koliko god želi. Tako Veličković ulazi u važno razdoblje svog života, jer otada nadalje njemu se otvaraju vrata i njegov se rad prepoznaje i vodi ga napred. Učestvuje na kolektivnoj izložbi saradnika Majstorske radionice u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“. Hegedušić ga bodri i mladi slikar učestvuje na izložbama u zemlji i inostranstvu. Radovima se predstavlja u Sao Paulu i na Oktobarskom salonu.

Na prvoj godini arhitekture, Vladimira je čekao ispit iz matematike koju nikako nije mogao da savlada. Ispit je skoro čudom položio, budući da je zadatak rešavao ne tako što je koristio matematičke alate već objašnjavajući rečima šta bi učinio kako bi dobio rezultat. Takođe, na ispitnom papiru nacrtao je i mali pejzaž. Šesticu je dobio možda na šarm

Komisija za kulturne veze sa inostranstvom odobrava mu stipendiju i on odlazi u Brisel. Crteže koje je tamo uradio izlaže 1964. godine.

Na Bijenalu mladih u Parizu dobija prvu nagradu, koja je podrazumevala stipendiju za boravak u ovom gradu. Istina je bila da stipendija nije bila dovoljna čak ni za stanarinu. Veličković je s radošću otišao u Grad svetlosti i tamo postavio temelj svojoj karijeri u Francuskoj, zemlji koja je bila jedini njegov izbor za život van domovine budući da je odrastao u frankofonoj porodici i da je govorio francuski. Pariz će postati njegov drugi dom, pa će tako slikar zauvek ostati na relaciji Beograd-Pariz. Ipak, iako je u Parizu stekao poklonike, iako je predavao na Visokoj školi lepih umetnosti, iako je čak postao član francuske Akademije lepih umetnosti, a zatim i odlikovan Ordenom legije časti, Veličković nikad nije odustao od Beograda i svoj je boravak u Parizu smatrao privremenim.

Dok je počinjao karijeru u Parizu, imao je dve izložbe slika i crteža. Jugoslovenski umetnici evropskoj sceni su bili zanimljivi te je bilo kupaca za njegova dela. Pritom, u Pariz je Veličković otišao sa već započetom međunarodnom karijerom i pristojnom reputacijom.

Kada je bio pozvan da postane profesor na Akademiji u Parizu, slikar se dvoumio. Izgovor je pronašao u činjenici da nije studirao slikarstvo i da mu je metodologija rada sa studentima umetnosti bila strana. Uprkos tome, Veličković počinje profesuru 1983. godine. To će se pokazati kao novo poglavlje u njegovoj biografiji. Poglavlje na koje je bio vrlo ponosan. Studentima je davao slobodu i upućivao ih u studije preko svog primera. Imao je običaj da se podiči činjenicom da su njegovi studenti svi odreda bili odlični na diplomskim ispitima. Kontakt sa mladima nije se zasnivao samo na razgovorima tokom nastave, Veličković ih je zdušno pomagao kad god je bio u prilici. Otuda i njegova odluka da nacionalnu penziju usmeri ka Fondaciji koja nagrađuje crtež.

Član Srpske akademije nauka postao je 1985. godine, promovisan je za počasnog doktora Univerziteta u Kragujevcu 2006. godine, a u njegovom rodnom Beogradu, čast da im predaje imali su studenti Fakulteta savremenih umetnosti.

Od svih tema kojima se bavio ovaj predani slikar, izdvajaju se teme straha, uništenja, bežanja. Motivi koji su se našli na njegovim mladićkim radovima, ostali su u njegovom opusu do kraja. To su mračne figure ljudi bez glave, ljudi u grču, ljudi u bekstvu. Životinje predstavljaju veliki deo njegovog rada. Neretko na njegovim platnima i crtežima vidimo pacove, pse, ptice, gavrane. Pejzaži su mučni predeli bez ljudi, sa vešalima ili požarima. Njegove slike nisu prijatne, one govore o svetu koji je opasan i koji opominje. U celokupnom radu može da se prepozna dečak uplašen od strahota rata, razaranja i uništenja, kao i čovekoljubac koji poziva čovečanstvo da se prene i promeni smer kojim ide, od mraka i užasa ka stvaranju i svetlosti.

Vladimir Veličković je preminuo 29. avgusta 2019. godine u Splitu. Komemoracije su održane u Beogradu i u Parizu. Na njima su prisustvovali visoki državni predstavnici i mnogo studenata koje je izveo na put. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana.