Slušanjem sebe do promene profesije

Česte promene posla u Srbiji nisu retkost. Međutim, promeniti profesiju za mnoge zvuči kao preveliki, ako ne i herojski izazov. Rad Irene Gajić, arhitektice i ilustratorke iz Beograda, predstavlja primer činjenice da osluškivanjem sopstvenih talenata i disciplinovanim radom najpre možemo promeniti sebe, zatim i profesiju, pa onda i posao.

Ako bi postojao neki „pupak“ i centralni deo njenog pravca u radu, kao kod Peter Greenawaya i njegovog arhitekte, Irenin bi svakako predstavljao nešto potpuno suprotno: igru sa sobom, razigranost, postavljanje pitanja kroz crtež, istraživanje spontanih ličnih procesa vođenih trenutkom, nesvesnom i gotovo roršahovskom igrom sa svojim asocijacijama na prostor, objekte i crtež. 

Crtež je svakako ključna reč i predstavlja osnovu onoga kroz šta se Irena sve vreme izražavala. Prošla godina predstavljala je fin de ciecle i jedan sporazumni raskid sa arhitekturom i spajanje sa ilustracijom. Vrlo revnosno i gotovo na self-help način, sa željom da napravi taj lični skok, fabrikovala je po jedan crtež dnevno i tako napravila projekat koji ju je linkovao sa profesijom ilustratora. 

Skoro si počela da se adaptiraš na novi posao, profesiju i izazove. Hajde sad na trenutak da pogledamo unazad i vidimo kako je došlo do svega ovoga? 

Sigurno je sve počelo od toga što sam arhitekta. Arhitekta, dok projektuje, stalno razmišlja o kretanju i veličini čoveka i načinu na koji taj čovek koristi prostor. Iako se to baš i ne praktikuje često, meni je bilo potpuno prirodno da ucrtavam ljude u arhitektonske crteže i ono što oni rade. To ima smisla, pogotovo za nas arhitekte milenialse gde je često prostor definisan događajem a ne zidovima. Zamislite single space prostor koji preko dana služi za radionice a vikendom se pretvara u sportsku halu za stoni tenis. Vi u arhitektonskim crtežima ne vidite skoro nikakvu razliku, to su samo poređani stolovi. Jedina razlika je u događaju i položaju ljudskih tela u toj prostoriji. Samim tim ljudi postaju arhitektonski element koji objašnjava prostor. Tako su malo pomalo moji arhitektonski crteži postajali sve više nalik nekim ilustracijama jer su prikazivali situacije i atmosferu a ne samo prostor. Tako je sve počelo.

Da li je Dear architecture, projekat koji predstavlja „oproštajno pismo“ arhitekturi? Čini mi se da joj malo govoriš „goodbye“, kao da je došlo do zasićenja?

To je super pitanje. Ta ilustracija je naručena od njujorške agencije Blank Space za naslovnu stranu publikacije istoimenog konkursa (Dear Architecture). Mene ta agencija oduševljava jer su to neki ljudi na drugom kontinentu sa kojima sam se povezala spontano preko interneta jer arhitekturu doživljavamo isto. Konkurs je trebalo da otkrije šta arhitekte zameraju svojoj profesiji, kroz jednostavnu formu pisma. Arhitekte se lično obraćaju arhitekturi i iskreno pričaju o problemima u njihovom odnosu. 

Nastavak teksta možete pročitati u 36. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“