Kada smo počinjali da se bavimo ovim poslom, kod nas je to bila pionirska delatnost. Tada je marketing bio nešto poput osnivanja drvene crkve u Americi posle Kolumba. A sada govorimo o organizovanom religioznom biznisu u kome su Indijanci odavno stradali, kažu u razgovoru za „Novu ekonomiju“ Voja Žanetić i Jelisaveta Bijelić
Koliko ima istine u tvrdnji da je „najvažniji dobar marketing“?
Žanetić: Puno. Život je jedno veliko tržište. Postali smo društvo u kome se sve prodaje i kupuje. Nama se drastično promenilo i društveno uređenje. Iz nekadašnjeg socijalizma i jedne kratkotrajne faze ratobornog, gotovo feudalizma prešli smo u konzumerizam.
Da li je rad na političkom marketingu isto što i rad na bilo kom drugom marketingu?
Žanetić: Ima razlike. Najveća je što manjina mora da se pomiri sa izborom većine, što svi pijemo onaj sok koji izabere većina. Ali je osnova zajednička – obećanje. Obećava se ljudima ono što žele – ili manjak kilograma ili višak para. I formuliše se poruka za to obećanje. U političkom marketingu je to poruka koju treba da prihvati onaj broj ljudi u koje ti, uslovno rečeno „pucaš“ i koji su već sledbenici neke ideje. Ne važe iste poruke za birače koji podržavaju levicu, desnicu ili centar
.
Nije teško obećati, ali je teško ispuniti. Zar olako data obećanja nisu jedan od glavnih uzroka što se povećava broj razočaranih?
Bijelić: Jedna grupa ljudi je sigurno razočarana jer su obećanja neispunjena. Međutim, postoji i ona druga grupa čija su se očekivanja ispunila, ma s koje strane da su došla. Specifičnost političkog marketinga je da proizvod prodajete na četiri godine. Dakle, vi imate četiri godine na raspolaganju da se uverite da li je to što ste kupili loše, odnosno da li su u ovom slučaju ideja ili obećanje bili lažni ili ne.
Da li je potrebno bar malo verovati u program partije za koju se priprema kampanja da bi ona bila što bolje urađena?
Žanetić: To ne mora da bude slučaj. Ne mora se biti bolestan od tuberkuloze da bi se negovao neko ko jeste. Dobar lekar treba da poznaje bolest, a ne da bude bolestan.
Teško je prema bilo kom političkom lideru imati neku emociju. Žak Segela, najveći francuski, a verovatno i najveći svetski politički komunikolog je svojevremeno rekao jedan od najboljih političkih viceva koji objašnjava priču kakav stav on ima prema svojim naručiocima.
Slepi zec sreće slepu zmiju. Zmija mu kaže: „Hajde da se igramo i pogađamo ko je ko. Ja ću prvo da pogađam ko si ti.“
Opipava zmija zeca jezikom i kaže: „Ti si zec!“
Zec upita: „Otkud znaš?“
Zmija odgovara: „Zato što imaš dugačke uši, meko krzno, zubi su ti dugački, a nosić ti se stalno mrda“.
Potvrdi zec i upita: „Da li mogu sad ja da pogađam ko si ti?“
„Naravno“, odgovara zmija.
Počne zec njuškom i šapama da opipava zmiju i viknu: „Ti si političar!“
Zmija se iznenadi i upita: „Otkud ti to?!“
Zec joj odgovara: „Hladna si, ljigava i nemaš m..a“!
Kad si neko vreme u jednom političkom taboru i radiš za njega, a potom zbog posla pređeš u drugi, prvo se zaprepastiš različitošću kulturnih i ideoloških vrednosti nove sredine. A posle izvesnog vremena počinješ da razumeš šta je i kakva je nova sredina i koje su vrednosti i uverenja publike kojoj se obraćaju. Što je i korisno. Ne možeš da imaš potpunu sliku o DS dok ih ne pogledaš iz perspektive njihovih protivnika. I obrnuto.
Bijelić: Svojevremeno sam radila nekoliko političkih kampanja. S aspekta rezultata, dobro mi je išlo. Ipak, vrlo brzo sam shvatila da to nije moja šoljica čaja. Ono što mi je lično smetalo i što je u vreme kada smo bili angažovani za našu prvu kampanju postalo veoma upadljivo, jeste što su moj rad za stranku izjednačavali s mojom pripadnošću. Jednostavno su očekivali da privatno, odnosno lično delim stavove stranke. Često sam morala da objašnjavam da radim komunikaciju za njih, ali da nisam njihov član i da su to dve potpuno različite i odvojene stvari.
Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetosmom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“