U okviru Agencije za privatizaciju formiran je poseban Centar za restrukturiranje koji se bavio samo problematikom velikih sistema.
Za velika društvena preduzeća u restrukturiranju na početku postupka privatizacije angažovani su posebni konsultanti, pretežno sredstvima donacija DFID, GTZ, USAID, EAR.
Da bi farsa bila potpuna, skoro svi ugovori za angažovanje konsultanata su bili vremenski ograničeni, pa se desilo da je 2005. godinu, kada su usvojene izmene Zakona o privatizaciji kojima je omogućeno regulisanje dužničkog pitanja, većina tih preduzeća dočekala privatizaciju bez privatizacionih savetnika. Dakle, em je izgubljeno vreme na čekanje na otpis dugova, em se u velikom broju slučajeva moralo ponovo krenuti u izbor konsultanata (i na to protraćiti još jedna godina).
Kao direktor propalog giganta, kikindske Livnice, znao je kolika je muka obezbediti preživljavanje kolektiva; prvenstveno kako-tako obezbediti sredstva za plate. Isto tako, bilo mu je jasno da je osnovni problem za privatizaciju pitanje dugova.
Ovog puta ministar privrede je imao više sreće sa ministrom finansija – Mlađan Dinkić je pristao da se potraživanja države uslovno otpišu. Tako su u januaru 2005. godine u Skupštini usvojene izmene Zakona o privatizaciji kojima je uveden mehanizam otpusta dugova prema državi i državnim poveriocima koji su dospeli do 31. 12. 2004. godine.
U slučaju privatizacije, sva otpuštena potraživanja državnih poverilaca bi se namirila iz privatizacionih prihoda, koliko god da su ona, a samo preduzeće – subjekt privatizacije bilo bi prodato bez tih potraživanja.
Zakon je predviđao da Agencija objavi javni poziv za otpust potraživanja. Državni poverioci su bili dužni da prijave sva potraživanja i potpišu sa preduzećima zapisnik kojim se usaglašava stanje duga dospelog do 31. 12. 2004. godine.
Otpust dugova nije nastupio kao grom iz vedrog neba – izmene zakona su bile pripremane nekoliko meseci, u saradnji sa Agencijom. Međutim, kadrovski prilično uzdrmana Agencija za vreme mandata Branka Pavlovića, otpust dugova sačekala je potpuno nespremno.
Umesto da za vreme trajanja procedure usvajanja zakona Agencija pripremi neophodno za primenu zakona (uputstva, obrasce i slično), u taj posao se krenulo tek posle stupanja izmena zakona na snagu. Umesto da se već u februaru 2005. godine pristupilo masovnom otpustu duga i finaliziranju privatizacione dokumentacije pred raspisivanje javnih poziva za prodaju, Agencija je tek počela da se bavi internim procedurama. U tom trenutku, na nekoliko ključnih mesta u Agenciji nalazili su se kadrovi koji nisu bili sposobni (a mora se primetiti ni zainteresovani) za brzu i efikasnu privatizaciju preduzeća u restrukturiranju.
Centar za restrukturiranje je bio „uspavan“ usled višegodišnjeg nerada tako da su i oni sačekali otpust duga kao iznenađenje. Tokom proleća 2005. godine dangubilo se na administrativno-tehničkim procedurama. Ne samo to, Centar za restrukturiranje Agencije je i dalje imao iluzije o kompleksnosti postupka pripreme za privatizaciju „svojih preduzeća“.
Skoro sva preduzeća su morala početkom 2005. godine da budu oglašena za tendersku ili aukcijsku prodaju.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs