U svetu jedinstven način gradnje kuća i zgrada,
kojim je eliminisan problem termalnih mostova i smanjeni troškovi
grejanja i hlađenja za 80 odsto, vredan je prve nagrade na međunarodnom
Lafaržovom konkursu. Hoću da napravim srpski brend i da izvozim po celom
svetu, kaže Jovan Nikolić, vlasnik „Quatro houses”
Kako kuću napraviti brzo, da bude čvrsta i otporna na nepogode i
prirodne katastrofe, da bude energetski efikasna i da gradnja bude
jeftinija nego standardnim zidanjem blokova? Neko bi rekao to je spisak
lepih želja, ili, ne može i jare i pare. Ili ipak može? Jovan Nikolić,
vlasnik preduzeća „Quatro houses” sa svojim patentom „Panelni sistem
gradnje sa neprekidnom internom izolacijom“ pokazao je da je sve to
moguće, a legitimitet je dobio na međunarodnom konkursu francuske
kompanije „Lafarž” gde je 2010. godine dobio prvu nagradu za
tehnologiju među više od 1.000 konkurenata.
Na ideju o gradnji neuništive kuće otporne na zemljotrese, požare,
poplave i uragane došao je 1992. godine, kada mu je u Majamiju uragan
Endrju „prešao preko glave”, a rešenje problema termalnih mostova koje
građevinska nauka do danas nije rešila, našao je u starom srpskom načinu
gradnje kuća od pruća i blata, takozvanim talpama.
„Gledao sam kako uragan nosi čitave kuće koje Amerikanci na Floridi iz
nekog razloga prave jako nekvalitetno. Kasnije sam shvatio da je to zbog
migracija, jer 120 miliona ljudi u SAD se zimi seli sa severa na jug, a
leti sa juga na sever. U Majamiju sam pokušao da napravim montažne kuće
koje su čvrste i jake, ali koje se brzo grade. Našao sam način kako da
ih napravim, ali sam došao do problema termalnih mostova. Samo taj
problem sam rešavao skoro pet godina. Na kraju, na pamet nam je pala
srpska talpa. To je zid od ispletenog pruća, napunjen blatom. Takav zid
mogao je da se napravi negde sa strane i ceo posle prenese na mesto gde
se gradi kuća. Tako smo došli do neprekinute izolacije u celoj kući, što
štedi 80 odsto energije u odnosu na standardno građenu kuću bez
izolacije”, objašnjava Nikolić.
Sa rešenjem termo mostova u rukama, Nikolić je sledeće dve godine
potrošio tražeći da li još negde u svetu postoji takav način gradnje i
saznao da je jedini.
Kao što često biva, svaka novina i pronalazak nailaze na sumnjičavost,
nepoverenje, povređene sujete, pa u slučaju Nikolića i na otvoreno
neprijateljstvo.
„Pedesetak arhitekata, inženjera i građevinaca govorilo mi je pre
dobijanja nagrade da sam lud, iako sam im crtao i čak pokazivao delove
patenta. Nakon nagrade neki su govorili da nisu dobro shvatili, a
profesori fakulteta, osim par izuzetaka, nisu čak ni pozvali da pitaju
šta je to novo u građevinskoj industriji, a što je došlo iz Srbije. S
druge strane, Tomislav Mićević, profesor Univerziteta u Zagrebu, zvao me
je da budem njegov gost i dva puta sam držao predavanja. Molio me da
započnem tu izgradnju u Hrvatskoj, ali moja namera je da napravim srpski
brend i od toga neću odustati. Takav je naš mentalitet. Ako komšija ima
deblju kravu od naše, nećemo ga pitati kako je hrani, nego ćemo gledati
da njegova krava crkne. Na Zapadu je drugačije. Tamo gledaju svoja
posla, ali neće propustiti priliku da na vama zarade”, malo rezignirano
govori Nikolić, koji je po profesiji energetičar, ali koji je prema
sopstvenim rečima širom sveta sakupio znanja u različitim oblastima.
Ključ „Q” gradnje je razumevanje betona, objašnjava Nikolić.
„Beton je veoma komplikovan materijal u gradnji. To je veoma
propustljiv materijal za toplotu ili hladnoću. Svuda u gradnji i do
dan-danas postojao je problem termalnih mostova. Pri velikoj razlici
između spoljašnje i unutrašnje temperature, zimi kada se unutra greje
ili leti kada se hladi, gde god je beton bez izolacije, neizbežno dolazi
do kondenzacije. To se pre svega odnosi na betonske stubove i mesta gde
se spajaju zidovi i pod ili zidovi i plafon. Zato rđa armatura u betonu
i zato se stvaraju vlaga i buđ po ćoškovima. Nakon raspitivanja po
svetu šta postoji od alata kojim bismo mogli da radimo, došli smo do
rešenja da
gradimo sa prefabrikovanim elementima koji se slažu kao lego kockice.
Ti montažni elementi se nastavljaju jedan na drugi i vertikalno i
horizontalno i imamo neprekinutu izolaciju. Kod svih koji grade sa tim
elementima radi se o montažnoj gradnji, odnosno montiranju elemenata.
Naš sistem je montažna gradnja, ali skeletnog sistema. To znači da je
objekat čvrst isto kao i svaka zgrada izgrađena standardnim metodom”,
otkriva Nikolić.
Sa firmom „Quatro construction” Nikolić je dobio nagradu, a pre dve
godine sa partnerom iz Austrije osnovao je preduzeće „Quatro houses” sa
kojim će u serijsku proizvodnju elemenata.
Iako je predviđeno da gradnja fabrike počne u julu, zbog
administrativnih prepreka investicija u Golubincima, vredna oko 18
miliona evra, ona kasni, ali će biti gotova u toku zime. U fabrici će se
zaposliti 200 ljudi, a indirektno će biti otvoreno oko 1.000 radnih
mesta. U funkciji je test fabrika u Batajnici koja radi punom parom i u
kojoj je već izliveno 80 odsto elemenata za novu fabriku.
Zanimljivo je da je jedna finska kompanija trebalo da napravi posebne
alate za ovu fabriku, ali Nikolić se ipak odlučio da sakupi domaće
inženjere i da sami osmisle ceo proces proizvodnje betonskih blokova.
„Domaća pamet je osmislila i tehnologiju proizvodnje. Sada smo vlasnici
tehnologije procesa proizvodnje prefabrikovanih elemenata i tehnološkog
sistema gradnje. Naše je od A do Š”, ponosan je Nikolić. „Quatro” kuće
ispunjavaju standarde energetske efikasnosti i spadaju u „C”
kategoriju, odnosno visoku srednju klasu koja može da dobije energetski
pasoš. Osim toga, brzina gradnje je ono što je prednost u odnosu na
standardnu gradnju, jer su na primer oglednu vikendicu u Zaklopači od
110 kvadratnih metara napravili za sedam dana, a Nikolić tvrdi da zgradu
od pet spratova može završiti za 60 dana.
Nastavak teksta možete pročitati u četvrtom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
