Srpski san o Barbarogeniju

Spoj različitosti  – domaćih i egzotičnih biljnih sorti, svetskih i naših autora, hipermodernog objekta i rustikalnog okruženja, jeste glavna nota ovog neobičnog muzeja. Fina mešavina, svojstvena i jugoslovenstvu u kom je Macura odrastao, ogleda se ovde baš u svemu. Zato će posetilac gustirati italijanski espreso iz antikvitetnih šoljica…

Šta znači kad jedan bečki biznismen, rođen u okolini Knina, s velikim iskustvom u trgovini umetninama, strastveni kolekcionar, napravi muzej avangardnih dela usred nedođije i posveti ga „svom narodu“? Kakvo značenje krije ova mermerna tabla istaknuta na ulazu u pravu umetničku pustolovinu, upriličenu svakog letnjeg vikenda na periferiji sela Novi Banovci?

Mnogi će, možda i iz ljubomore, ovaj potez Vladimira Macure doživeti kao ekscentričnost, ili čak pretenciozan čin, jer koji će to narod da „zapuca“ zbog neke izložbe tako daleko i kom to narodu, od nama poznatih, uopšte znači umetnička zbirka avangardnog tipa? A onda će vas Muzej Macura sam ubediti da vam je preko potreban, ali da ste i vi deo te celine na koju se odnosi posveta. Kako to biva, dočaraćemo kratkom pričom u slikama.

Prvo, u Muzej Macura niko ne ide javnim prevozom, već se nekako snađe za auto, i već to ga čini delom našeg narodnog miljea. Kad neko (najavljen) kroči u dvoriše, namah je slobodan da ubere grozd ili jabuku stare srpske sorte, što ga bez legitimisanja svrstava u domaće. Prevalivši par desetina metara kroz špalir lavande, gledajući levo i desno, od eksponata do eksponata zaraslih u cveće i bršljen, ka crnoj zgradi nalik kocki, zaboraviće i ko je i odakle je. Znaće da pripada baš ovde. Pogled na Dunav, umirujući ili uznemirujući, zanavek će ga zalepiti za ovo mesto. Uvek će težiti da se ovde vrati, što je simptom nostalgije za kućom.

Da je „sve njegovo“ uveriće ga i vlasnik, idejni tvorac, pokretački duh muzeja, koji će se srdačno rukovati, ili čak izljubiti sa gostom, a onda nestati za svojim poslom, ostavljajući mu autonomiju da uživa. Opuštenu dobrodošlicu još ubedljivijom čini baštenska garnitura koja kao da njega čeka, gledajući na reku, ali i na mala remek-dela pejzažne arhitekture. Sledi osveženje, kao kod bake, hladni sok od lavande, na koju sve miriše u širokom luku. Upravo je obrana sa okolnog žbunja, pa još nije spremna da postane sirup.

Spoj različitosti  – domaćih i egzotičnih biljnih sorti, svetskih i naših autora, hipermodernog objekta i rustikalnog okruženja, jeste glavna nota ovog neobičnog muzeja. Fina mešavina, svojstvena i jugoslovenstvu u kom je Macura odrastao, ogleda se ovde baš u svemu. Zato će posetilac gustirati italijanski espreso iz antikvitetnih šoljica, zato neće moći da se nakani da ustane od tog pogleda. Gde se samo čini da priroda preteže nad delom ljudskih ruku.

Međutim, kad se pažnja izoštri, u mnoštvu mediteranskog rastinja i naših puzavica, na videlo će izbiti kameni ženski portret, instalacija od drveta, ili od betona ili kakvog drugog materijala otpornog na prirodu. Ta skladna zajednica „nesklada“ zapravo i čini ambijent. Pažnju uvek privlači veliki komad, ili, u ovom slučaju, mali betonski objekat. To je kapela posvećena Kazimiru Maljeviču, čiji krov se diže i prema dunavskom horizontu pokazuje veliki crveni krst. „Poslednje nevreme je porušilo krov, pa smo sad morali da ga obezbedimo“, objasniće Nestor, čuvar imanja, zašto se ne izlazi u susret želji došljaka da vidi kako radi mehanizam. Radoznalost će naći oduška u mnoštvu skulptura saživelih sa baštom, u divnom sutonu, pa čak i kišnom danu, u neverovatnoj panorami.

Otvorena vrata čudnovatog zdanja muzeja imaju strpljenja za takva odlaganja. Pre ili kasnije, došljak će kroz njih proći, vođen radoznalošću, a sprovođen kroz izložbu instinktom ili sećanjem na ono što je negde pročitao. Postavka je, ionako, otvorena za sve interpretacije. Desi se i da Macura krene s namernikom i sam ispriča deo priče. Nikad celu, jer za to bi mu trebalo pola života.

Možda zato i kad govori o zbirci, on to čini fragmentalno. Kao da podrazumeva posetiočevo predznanje o temi razgovora. Pripoveda kao da slušalac sve zna o Ljubomiru Miciću, začetniku zenitizma, jednom od najrevolucionarnijih umova sa ovog tla. Koji je verovao u nadmoć balkanskog neoprimitivizma nad već okoštalim vrednostima „stare dame“, kako se Evropi tepa. Isti osećaj nastoji da probudi i u svakom gostu, ili bar ponos onim što ima: vrhunska dela svih avangardnih evropskih umetničkih pravaca.

Nastavak teksta možete pročitati u četrnaestom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“