Šta je potrebno da bi kamenčić oborio diva?

Džulijan Asanž je jednom prilikom izjavio otprilike sledeće: Da nisam verovao i radio na nekim idejama koje su bile potpuno sulude, taško da bih išta postigao u životu. Za razliku od ove Asanžove ideje da treba pratiti svoje „srce“ ili „gut feelings“, ponekada i nasuprot razumu, ljudi, po pravilu, više vole sigurnost, pouzdanost i predvidljivost. Izaći iz rutine, napustiti „zonu komfora“, otkrivati nešto novo i učiti, ipak zahteva napor i izvestan rizik. Rizik da naša postojeća uverenja previše „razdrmamo i rasklatimo“ i da moramo u korenu da se menjamo, kao i rizik da nas naše okruženje više ne prihvata ili kritikuje, ili rizik da zbog promenjenih uverenja moramo nešto da menjamo u svojoj životnoj rutini (da tražimo drugi posao, drugo prebavalište, druge prijatelje…). Logično, možemo da se zapitamo, zašto bismo to radili? Zar nam nije bolje da prebivamo u poznatom i sigurnom i da „ne talasamo“ mnogo?

RUTINA I TEORIJA HAOSA

Čovek je biće rutine, a naš mozak je „mašina“ koja stvara tzv. mentalne paterne ili šeme, odnosno mentalne predstave. Da pojasnimo: sve što svako od nas ljudi misli, veruje, uočava, nije nikada direktna slika te stvari u spoljašnjem svetu, već je to uvek naša lična predstava o tome. Sve što opažamo ili o čemu mislimo je produkt našeg opažanja i mišljenja, mora proći kroz naš saznajni aparat, odnosno našu percepciju i mišljenje. U tom percipiranju stvari i pojava u spoljašnjem svetu, mi neminovno uvek „utkamo“ i deo sebe, svoje trenutne potrebe, svoja prethodna znanja, svoje preferencije, ukuse, suđenja… Zato je logično da neko voli da sluša Cecu, a neko drugi Rahmanjinova. Ili da neko glasa za vlast, a neko drugi za opoziciju.

Striktno i „tvrdoglavo“ održavanje rutine i postojećih uverenja možda i nije veliki problem u okolnostima koje su stabilne. Međutim, kada svet oko nas počne radikalno da se menja, onda stari obrasci opažanja, mišljenja i reagovanja nisu više primereni, odnosno adaptivni.

Uostalom, to nam je poznato i iz biologije. I dinosaurusi, nekada moćna i velika bića, koja su dominirala našom planetom, u jednom trenutku su izumrli. To se dogodilo zato što su se životne okolnosti jako promenile sa dolaskom ledenog doba.

Sličan slučaj je i sa našim mentalnim prilagođavanjem.

Kada naši mentalni koncepti i naše rutine nisu više usaglašeni sa realnošću, onda imamo dve opcije: ili da se menjamo, da menjamo svoja uverenja i ponašanje, ili da nastavimo po starom, udaljavajući se sve više od realnosti i čekajući da nas „vreme pregazi“ i da možda nestanemo, kao što se to onomad desilo i dinosaurusima.

Dr Brajan Klas (Brian Klaas) u svojoj knjizi Fluk (Fluke: Chance, Chaos, and Why Everything We Do Matters) kaže da su sistemi skloni radikalnim promenama onda kada je nestabilnost, to jest neadaptiranost u tolikoj meri porasla, da je potrebno samo još jedno „zrno peska“ na gomili peska, da bi se cela konstrukcija urušila.

Ako govorimo o društvu kao sistemu, onda za primer možemo uzeti vreme pre izbijanja Prvog svetskog rata. Evropske sile su svakako bile „zrele“ za sukob. Ipak, poslednje „zrno peska“ na pretrpanoj „gomili peska“, pucanj u Sarajevu, mogao je da se desi i negde drugde i u nekom drugom obliku. Međutim, nekakav drugačiji okidač bi onda po principima teorije haosa, doveo ipak do sasvim drugačijeg toka istorijskih događaja. Na primer, da krucijalni događaj ili „okidač“ nije uključivao Srbe i Srbiju, vrlo verovatno bi rat koji bi se možda i desio, malo više zaobišao Srbiju. Možda se posledično ne bi stekle okolnosti da se formira Jugoslavija. A da nije bilo Jugoslavije, ko zna kako bi izgledao Drugi svetski rat na našim prostorima, kao i dalja istorija koja je sledila, uključujući tu i ratove 90-ih.

Dakle, postupak jednog mladića idealiste (ili grupe mladobosanaca), u tom je trenutku bio jedna relativno banalna stvar. Ili kao što teorija haosa „kaže“, to je bio leptir koji je zamahnuo krilima, i posledično izazvao uragan koji se proširio celim svetom i ostavio posledice koje su osećale mnoge generacije koje su živele u veku koji je usledio Sarajevskom atentatu.

Naravno, mnogi atentati nisu imali takve dalekosežne posledice. Svet, društva, pa čak i ljudske jedinke ili prirodne pojave i sistemi su jako složene pojave na koje utiču mnogi faktori. Svi ti faktori su u međusobnoj interakciji. Praktično sve utiče na sve drugo. U takvom složenom spletu dešavanja, nikada ne možemo sa sigurnošću znati da li će ono što radimo imati bilo kakvog efekta na bilo koga ili na bilo šta, ili će naprotiv imati krucijalni značaj za budućnost celog sveta, kao na primer pucanj Gavrila Principa.

Slično tome, zapitajmo se da li  bi iko uopšte mogao da pretpostavi da će jedan frustrirani neuspeli student slikarstva, čudnim spletom okolnosti postati jedan od najvećih krvnika istorije i prototip za genocidnog vođu. Da je samog Hitlera neko tada pitao da li je to moguće, verovatno bi i sam rekao da nije.

ARHITEKTURA SOPSTVA

Naravoučenije… Priroda, ljudi i društvo su izuzetno složeni fenomeni koji su uz to u neprestanoj međusobnoj interakciji i promeni. Što se realnosti neprestane promene tiče, pomislimo samo na sebe same. Stvari koje smo pre dvadesetak godina voleli, ljudi kojima smo se tada divili ili hobiji koje smo imali, sada su verovatno potpuno promenjeni. I samo naše telo i sve ćelije u njemu su za dvadesetak godina potpuno promenjeni, postepenim izumiranjem starih, i rađanjem novih ćelija.

Kao što se naše telo postepeno menja, tako se i naša psiha menja. Ta promena je na dnevnom nivou obično mala i spora, tako da je praktično ne primećujemo, pa nam se čini da smo danas ona ista osoba koja smo bili i pre dvadeset godina.

Dakle, ako je u našoj ljudskoj prirodi neminovna promena kroz vreme, kao i ako se društvo i uopšte naše okruženje neprestano menja, da li je onda opravdano da samo naša uverenja ostanu nepromenljiva, „okoštala“ i „zabetonirana“?

Ako je odgovor „ne“ i ako svesno prihvatimo da nam je za zdravlje, opstanak i adaptaciju neophodno da menjamo i svoja uverenja, percepcije, mišljenja, preferencije, onda je opravdano i korisno zapitati se ima li načina da budemo uspešne „arhitekte“ sopstvene budućnosti?

Evo par praktičnih preporuka za ljubitelje „arhitekture budućeg sebe“:

Nikada ne gubiti iz vida i konstantno samog sebe opominjati da je svet isuviše kompleksan da bi jedna ideja ili shvatanje mogle da budu nekakva konačna istina ili potpuno objašnjenje realnosti. Zato, uvek imajmo „zrno sumnje“ u sve u šta u ovom trenutku verujemo. Jer, vrlo lako se može desiti, i svakako će se jednog dana desiti, da naša uverenja više nisu aktuelna i da ne vode korisnom ponašanju ili adekvatnom rešavanju problema i adaptiranom i tom momentu primerenom ponašanju.

Neprestano i svesno treba širiti svoje horizonte znanja i interesovanja. Negovati otvorenost za novo i neobično, biti radoznao i to posebno za ono što je drugačije i što je izvan naše trenutne zone komfora, što zahteva da se zamislimo ili što nas na neki način „žulja“.

Kada se sa nekim ne slažemo, na društvenim mrežama ili među poznanicima, ne zaboravimo da je neka od tih osoba sa kojima se u ovom trenutku ne slažemo, možda naše buduće ja. Neprestano imati na umu da je sve, pa i mi sami, u neprestanom procesu menjanja. Zato, budimo skromniji i suzdržaniji u kritikama. Dodajmo zrno sumnje svojim ubeđenjima. Jer to su naša trenutna ubeđenja. Ko zna kakvu perspektivu nam donosi budućnost. Ne postoji kraj istorije. Na postoji takva ravnoteža koja u nekom momentu ipak neće biti poremećena.

Naše buduće ja će možda biti krhkije ili ranjivije od našeg sadašnjeg ja. Sa druge strane, ako smo otvoreni i ako učimo, ono će takođe, sa protokom vremena, biti sve mudrije. Zato nikada ne recimo „nikad“. Jer možda nešto nismo u stanju da preduzmemo sada i u trenutnim okolnostima. Međutim, to ne znači da nećemo biti u stanju ili u prilici da to što nam je bitno preduzmemo u budućnosti, ako se promene okolnosti ili budemo u situaciji da imamo više resursa.

Ne sudimo. Jer „kakvim sudom sudite, sudiće vam se“ (Isus Hrist). Naš život, svet oko nas, pa i mi sami smo neverovatno komplikovani i u neprestanom procesu promena. Dovoljno je da radimo onoliko koliko je u našim moćima, da svakog trenutka budemo prisutni i „budni“, da pokušamo da proširimo svoje vidike i koliko je moguće shvatimo sebe i druge. A kakav će tok uzeti naš sopstveni život ili pak svetska dešavanja, to svakako nijedno obično ljudsko biće ne može u potpunosti da iskontroliše, što opet ne znači da ne treba da preduzima stvari za koje opravdano zna ili veruje da su smislene i korisne.

I na kraju, nikada ne gubimo iz vida leptira koji kada mahne svojim krilima, to što je sada za njega možda mali pokret, za budućnost potencijalno može pokrenuti vihor promene.