Za plakanje će biti kasno
Dok je Srbija gotovo potpuno okupirana sopstvenom političkom krizom, koja možda nikad nije ni prestala još od pada Berlinskog zida 1989, oko nas se odvijaju procesi koji bi mogli da promene geopolitičku arhi...
Šta je potrebno da bi kamenčić oborio diva?
Zašto neko voli da sluša Cecu, a neko drugi Rahmanjinova? Zašto neko glasa za vlast, a neko drugi za opoziciju? I može li da se unapred prepozna poslednje zrno peska na pretrpanoj gomili koje će srušiti celu konstrukciju, kako u društvu, tako ...
Džulijan Asanž je jednom prilikom izjavio otprilike sledeće: Da nisam verovao i radio na nekim idejama koje su bile potpuno sulude, taško da bih išta postigao u životu. Za razliku od ove Asanžove ideje da treba pratiti svoje „srce“ ili „gut feelings“, ponekada i nasuprot razumu, ljudi, po pravilu, više vole sigurnost, pouzdanost i predvidljivost. Izaći iz rutine, napustiti „zonu komfora“, otkrivati nešto novo i učiti, ipak zahteva napor i izvestan rizik. Rizik da naša postojeća uverenja previše „razdrmamo i rasklatimo“ i da moramo u korenu da se menjamo, kao i rizik da nas naše okruženje više ne prihvata ili kritikuje, ili rizik da zbog promenjenih uverenja moramo nešto da menjamo u svojoj životnoj rutini (da tražimo drugi posao, drugo prebavalište, druge prijatelje…). Logično, možemo da se zapitamo, zašto bismo to radili? Zar nam nije bolje da prebivamo u poznatom i sigurnom i da „ne talasamo“ mnogo?
RUTINA I TEORIJA HAOSA
