Šta kaže budućnost Srbije?

Da li se mladi lideri vide u Srbiji ili u inostranstvu? Kakve perspektive im pruža visoko obrazovanje? Da li otići u preduzetnike ili postati deo korporativne kulture, i kako su uspeli oni koji se nalaze danas na vrhu? To su neka pitanja na koja su odgovore dali mladi lideri, preduzetnici i uspešni privrednici na Forumu mladih lidera „YES!” održanom u organizaciji Business Info Group i Saveza ekonomista Srbije

U nedavno objavljenom izveštaju Svetskog ekonomskog foruma o konkurentnosti zemalja, Srbija se našla na samom začelju, na 138. mestu u svetu u dve kategorije: odliv mozgova i sposobnost da se privuku talenti. Kada se ovaj pokazatelj ukrsti sa podatkom da se nezaposlenost kod mladih u poslednje dve godine kreće od 36 do čak 54 odsto, da je prošle godine zemlju napustilo 58.000 ljudi i da imamo negativnu stopu prirodnog priraštaja, postavlja se pitanje da li društvo i država imaju neki odgovor, plan ili strategiju da preokrenu situaciju.

Ako pitate mlade, a upravo tome je poslužio Forum mladih lidera Srbije „YES!“ koji je održan na Srebrnom jezeru u organizaciji Biznis Info grupe i Saveza ekonomista Srbije, šansa postoji, sposobnih mladih ljudi sa idejama i voljom ima, ali je potrebno promeniti način na koji sistemi funkcionišu, od obrazovanja do pravosuđa. Osim toga, poruka više od 100 najboljih studenata završnih godina i mladih zaposlenih u najboljim srpskim kompanijama jeste da pojedinci i društvo prestanu da kukaju, da traže izgovore zašto nešto ne može da se uradi, već da veruju u sebe i svoje sposobnosti.

Razvoj zasnovan na znanju

Da bi se dobio odgovor na pitanje šta je budućnost ove zemlje, mora se prvo utvrditi kakvo obrazovanje dobijaju mladi. 

Već godinama se u javnosti govori da se budućnost jedne zemlje nalazi u ekonomiji zasnovanoj na znanju, što je uostalom i formalizovala Evropska unija još u Lisabonskom ugovoru 2000. godine, okrećući svoju strategiju razvoja ka ekonomiji baziranoj na znanju. U ostvarenju slične strategije u Srbiji, postavlja se pitanje sistema obrazovanja, konkretno visokog obrazovanja, njegove efikasnosti i svrsishodnosti. Na panelu Foruma pod nazivom „Razvoj zasnovan na znanju” neki od najpozvanijih ljudi u Srbiji govorili su o tome kako treba reformisati visoko obrazovanje i univerzitete i da li je to uopšte moguće.

U svakoj analizi sistema obrazovanja neizbežno je porediti kako je bilo nekada, a kako sad. Vladica Cvetković, profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti i predsednik tima za unapređenje visokog obrazovanja, objasnio je da njegova karijera tipična univerzitetska karijera u Srbiji i „predstavlja ono protiv čega se sada borim”.

„Kao nezrelu osobu od 25 godina primaju vas za asistenta, a faktički za redovnog profesora pošto je taj put zagarantovan. Slučaj sa profesorom FDU Ivanom Medenicom, gde sistem naizgled pokazuje da postoji neka selekcija, samo je privid i to nije odraz prave selekcije, već dokaz da sistem ne valja.

Više od 80 odsto asistenata koje danas profesori izaberu, biće redovni profesori. Kriterijumi postoje, ali mediokriteti mogu da ih ispune. Niko ne može da vam da garanciju da ćete sa prosekom 9,5 biti dobar profesor. Niko u svetu to ne daje, nego vas šalju na postdoktorate, pa kad se vratite sa objavljenim radovima, onda mogu da vas evaluiraju i selektuju. Ni postdoktorat nije garancija, jer možete sa kaljenja da se vratite ne sa radovima, već sa „prozakom” u džepu. Ako neko takav ima garantovano mesto, velike su šanse da će kao profesor šikanirati sve oko sebe i štititi mediokritete, da će izabrati glupljeg od sebe za asistenta, koji će biti poslušan, a koji će ga posle naslediti. Na evropskim univerzitetima nije briga profesora ko će ga naslediti. Njegovo je da napravi doktorande, da ih pošalje u inostranstvo na usavršavanje”, objasnio je Cvetković, dodajući da i na fakultetima vlada nekultura, a veliki broj profesora se uopšte ne interesuje za projekte i načine finansiranja.

Kosta Jovanović, docent na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, jedan je od mladih ljudi koji je nakon završenog fakulteta u Beogradu otišao u inostranstvo na usavršavanje, da bi se zahvaljujući projektu na ETF-u vratio u Srbiju. Prema njegovim rečima, u Srbiji postoji veliki talenat i resurs u informacionim tehnologijama. 

„Input srednjoškolaca u tehničkim fakultetima je jako dobar. Kod nas najbolji učenici upisuju ove fakultete, dok na Zapadu najbolji idu na ekonomiju, finansije, prava, medicinu, zbog većih primanja”, ističe Jovanović. U svakom razgovoru o fakultetima nameće se dilema mladim ljudima da li posle studija ostati ili otići.

 „Mladom čoveku treba kreativno radno okruženje gde će se razvijati i napredovati. Plata jeste bitna, ali nije presudna. Rešenje je kreiranje takvih radnih mesta, a dve glavne mogućnosti su međunarodna saradnja i jača saradnja između privrede i fakulteta. Ja sam se vratio u Srbiju na poziv profesora koji je dobio prestižan evropski FP7 projekat na kome sam mogao da radim u saradnji sa fakultetima u Minhenu, Cirihu i Saseksu. Potreba za inženjerima i IT profilima u Srbiji je ogromna. Imam utisak kad bi ETF duplo više upisivao, da bi se svi lako zaposlili. Tu postoje ograničavajući faktori, pre svega inertnost nadležnih kod odobravanja kvota”, istakao je Jovanović.

Ovo ukazuje da postoji raskorak između onog što fakulteti školuju i onoga što je potreba tržišta. Profesor Cvetković, međutim, gleda na problem iz drugog ugla – šta sa onima koji zbog elitizma fakulteta odustaju od studiranja?

„Kad se već sad najbolji upisuju na ETF, ko će se upisivati kada se povećaju kvote za upis i fakultet dobije novi prostor?  Nije problem u prostoru i kvotama, kao što to izgleda na prvi pogled, već treba fakultet da smanji opterećenje studenata i da ne pravi elitne inženjere za svet nego prosečne inženjere koji trebaju Srbiji”, napomenuo je Cvetković, koji je i evaluator u programu „Marija Kiri“ pet godina, pa ima i uvid u to kako u Evropi funkcionišu evaluacija i selekcija mladih ljudi.

Za Srđana Ognjanovića, direktora Matematičke gimnazije u Beogradu, nema dileme da svetski procesi idu prema povećanju potreba za matematičarima, inženjerima i programerima.

„Trenutno u Srbiji, prema nekim procenama, može da se zaposli 30.000 programera, a svi fakulteti ne mogu 1.000 godišnje da odškoluju. Šta ćemo sa ostatkom? Čak smo počeli da uvozimo programere iz Rumunije i Mađarske. Za 10 godina većina zanimanja koja danas postoje neće postojati. Jedna Bugarska ima 25 matematičkih gimnazija, a Srbija samo jednu”, pozvao je Ognjanović na razmišljanje šta treba da bude strategija Srbije u budućnosti.

Ipak, mnogo je lakše reći nego učiniti da trom sistem kakav je obrazovni uhvati korak sa potrebama ili čak ide ispred dešavanja. Cvetković ističe da je problem način finansiranja i organizacija visokog obrazovanja. 

„Čak i da je država potpuno svesna, a nije, kuda ide tržište, ona ne bi mogla da reaguje. Džabe je pričati o tome zašto proizvodimo ovo, a ne nešto drugo. Država je napravila sistem koji ne može da kontroliše. Mora da se promeni čitav sistem finansiranja. U sistemu u kome dajete novac direktno fakultetima na osnovu broja upisanih studenata, vaš potencijal za upravljanje je nepostojeći u smislu promene budžetskih kvota. Ne može se lako promeniti sistem finansiranja tamo gde polovina želi da ostane kako jeste, a druga polovina nije ni svesna šta treba promeniti. Privatni sistem ne može da reši ništa u bolesnom državnom sistemu obrazovanja, samo u zdravom. Kada vidite problem, i najmanju devijaciju u visokom obrazovanju, morate da shvatite da je to deo jednog složenog sistema. Ne treba biti obeshrabren, treba pokušati menjati i prepoznati ljude koji vuku te promene i dati im podršku. Reforma visokog obrazovanja je trajna stvar, a prethodnih godina je išla u pogrešnom pravcu”, poručio je Cvetković.

Nastavak teksta možete pročitati u 35. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“