ŠTA NAM DONOSI ZNAČKA ZA PRVU LIGU?

Dve decenije bilo je potrebno da Srbija prvi put dobije i investicioni rejting. Državni zvaničnici nisu propustili ovu priliku za politički marketing. Ali, sada kada imamo taj investicioni rejting, makar i kod jedne od tri agencije čije ocene globalno koriste kao benčmark i drugi investitori, šta će se desiti? Zapravo ništa posebno, barem ne odmah

Pre gotovo tačno 20 godina Srbija je prvi put dobila kreditni rejting. Prvu rejting ocenu u novembru 2004. godine Srbiji je tada dala rejting agencija, jedna od velike trojke, Standard end Purs (S&P). Ocena je bila B+, u zoni visoko spekulativnog rizika, četiri nivoa ispod investicionog nivoa. Dve decenije bilo je potrebno da Srbija prvi put dobije i investicioni rejting i to baš od agencije S&P.

Državni zvaničnici nisu propustili ovu priliku za politički marketing. Sve je počelo izjavom predsednika Srbije Aleksandra Vučića dva dana ranije da ima dobru vest, ali da ne sme ništa da kaže „da ne pokvari“.   

Ispostavilo se da je dobra vest, kao što se i pretpostavilo u javnosti, povećanje ocene i prelazak te granice koja razdvaja „smeće“ (junk) obveznice od onih koje nose značajan rizik.

Nakon toga je organizovano i gostovanje predsednika u Hit Tvitu na TV Pink, gde je on naširoko objašnjavao kako je to nešto neviđeno, barem u regionu.

„Mi smo prvi i jedini na Zapadnom Balkanu koji imaju investicioni rejting“, pohvalio se Vučić. Iako je poznato, treba reći da ovaj region pored Srbije, čine Albanija, Crna Gora i Bosna i Hercegovina. Srbija sada ima kreditni rejting kao Mađarska, Rumunija, Grčka ili na primer, Indija.

„To je značka da igrate prvu ligu“, obznanio je on, a onda okrenuo na Maksa Vebera i poručio kako ćemo morati  „još da radimo i da i dalje poboljšavamo naš kreditni rejting“.

Onda je došlo na red poređenje plata iz 2012. i 2024. godine, takođe iz standardnog repertoara predsednikovih nastupa, da bi sve začinio turom samopohvala.

„Ovo je za mene bilo nešto veliko i lično, pokazalo se da je politika rada i teških odluka politika koja se uvek isplati. Ponosan sam na to i čestitam svima koji su na tome radili“, rekao je.

U svakom slučaju ocena koju daju rejting agencije zapravo označava sposobnost, u ovom slučaju, zemlje da vraća svoje dugove.

Kada se govori o kreditnom rejtingu zemlje, onda se pre svega misli na dugoročni kreditni rejting u stranoj i domaćoj valuti. On je podignut sa BB+ na BBB-. Istovremeno je podignuta i ocena za kratkoročni dug sa B na A-3.

I sada kada imamo taj investicioni rejting, makar i kod jedne od tri agencije čije ocene globalno koriste kao benčmark i drugi investitori, šta će se desiti?

Zapravo ništa posebno, barem ne odmah.

S obzirom da kreditni rejting ocenjuje sposobnost dužnika da vrati zajam, bolja ocena znači manji rizik da neće vratiti dug, što znači manja kamata. To je zapravo i najvažniji benefit prelaska u investicionu zonu.

ŠTA GLEDAJU INVESTITORI

Branislav Jorgić, finansijski analitičar i vlasnik Jorgić brokera, kaže da će ovo za Srbiju značiti lakše dobijanje sredstava na svetskom finansijskom tržištu i po nižim kamatnim stopama.

„To se može preliti i na domaće tržište, kroz niže kamatne stope, ali i veće samopouzdanje domaćih investitora da ulažu. Investitori su prethodnih pet, deset, petnaest godina imali dilemu da li da kapital ulože ovde ili u inostranstvo. I sada ta dilema postoji, ali malo preteže da se uloži u Srbiju“, napominje Jorgić dodajući da se ništa neće desiti preko noći.

Kada druge dve agencije povećaju rejting, pa kad se on potvrdi za šest meseci, godinu, kada se učvrsti taj status, onda se, prema njegovim rečima, može očekivati korist od toga.

„Neki investicioni fondovi ulažu samo u sigurne hartije od vrednosti, a neki u rizične obveznice, ali oni traže i veću cenu. U Srbiji su i ranije bili prisutni ti fondovi, ali su zbog rizika tražili višu kamatu. Sa investicionim rejtingom povećaće se količina novca koja je raspoloživa za kupovinu naših obveznica, a to onda vuče kamatu nadole“, objašnjava Jorgić.

Ti fondovi se, prilikom donošenja odluke da kupe neku obveznicu, oslanjaju na izveštaje rejting agencija, ali rade i svoje analize.

Ovo je mehanizam kojim bi investicioni rejting trebalo da olakša teret javnog duga.

A on nije mali, mada Srbija ne spada u visoko zadužene zemlje. Prema analizi Fiskalnog saveta prilikom ocene rebalansa budžeta, prošle godine teret otplate javnog duga iznosio je 1,8 odsto BDP-a, dok je javni dug iznosio 52,5 odsto BDP-a. Istovremeno, Francuska je imala javni dug 110 odsto BDP-a, a plaćala 1,7 odsto BDP-a njegovo servisiranje.

Razlog zašto se neko vreme ništa neće desiti sa našim dugom i sa boljim rejtingom je i to što je to već ukalkulisano u cenu našeg duga. Recimo u drugoj nedelji oktobra, prinos na desetogodišnje obveznice u domaćoj valuti za Srbiju je bio 4,92 odsto, a za Rumuniju 6,7 odsto i Mađarsku 6,2 odsto, iako su one odavno sa investicionim rejtingom.

Dejan Šoškić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, smatra da neće biti značajnijeg poboljšanja uslova zaduživanja, jer su očekivanja o dobijanju investicionog rejtinga već uračunata u postojeću kamatnu stopu.

„Rejting zemlje je samo jedan od faktora koji utiču na kamatnu stopu na dug. Tu su i premija rizika, likvidnost na međunarodnom finansijskom tržištu. Recimo, Srbija se u vreme niskih kamatnih stopa zaduživala mnogo jeftinije nego sada, iako je imala lošiji rejting“, objašnjava on.

Stranim investitorima koji ulažu u državne dinarske obveznice odgovara i politika stabilnog deviznog kursa koju vodi Narodna banka, a koji neki nazivaju i fiksnim kursom, jer kada se naplaćuju i vraćaju svoja sredstva u dolar ili evro, ne gube na vrednosti zbog eventualne deprecijacije kursa.

Međutim, Šoškić ističe da, iako to nije nebitna stvar za investitore, takva politika kursa nije uticala na rejting ocenu.

„Zapravo, Srbija zvanično ima rukovođeno plivajući devizni kurs. Kada je formalno jedan režim, a u praksi se sprovodi drugi, to nije dobro za rejting. Gleda se i šta zvaničnici govore“, napominje on.

U vreme kada je S&P radio reviziju ocene za Srbiju nekoliko stvari nam je išlo na ruku. Naime, Zavod za statistiku je objavio obračun BDP-a za prošlu godinu, prema kom je realni ekonomski rast iznosio 3,8 odsto. Ovo je u najmanju ruku neuobičajeno odstupanje od prethodne procene RZS-a da je rast prošle godine iznosio 2,5 odsto.

Kao posledica, svi parametri koji se mere u odnosu na BDP su se poboljšali, a pre svega javni dug koji je preko noći pao sa 50 na 48,5 odsto BDP-a.

Osim toga, kada je u aprilu S&P procenjivao ekonomski rast Srbije, očekivao je ove godine 3,3 odsto, a sledeće 3,8 odsto.

Nakon prvog polugodišta i rasta od oko 4,3 odsto, njihove procene su da će rast za celu godinu dostići četiri, a sledeće godine 4,3 odsto.

ŠTA KAŽE MMF

Srbija je ovog meseca završila poslednju reviziju stendbaj aranžmana sa MMF-om i već najavila naredni trogodišnji savetodavni aranžman sa ovom institucijom.

S obzirom na to da je glavni zadatak MMF-a da pomaže zemljama, uglavnom prezaduženim, da sprovedu reforme kako bi mogle da vraćaju dug, zanimljivo je da Srbija, sada sa investicionim rejtingom, nastavlja da traži njegovu pomoć. Šoškić ističe da to „u principu ne ide ruku pod ruku, jer se podrazumeva da onom ko ima investicioni rejting ne treba aranžman MMF-a“.

Međutim, Jorgić ukazuje da je uloga MMF-a ovde da da kredibilitet ekonomskim izveštajima koji stižu iz Srbije.

„Nadzor MMF-a povećava sigurnost investitora da su izveštaji kredibilni. Kada je MMF davao sredstva u budžet to je bio loš signal za investitore, ali ovaj savetodavni aranžman bez finansijske podrške nije problem“, ocenjuje on.

Ne može se ne primetiti da i rejting agencija i MMF, koji su na istom zadatku, da zaštite investitore u javni dug, blagonaklono gledaju na rast budžetskog deficita.

MMF se složio da u naredne tri godine deficit budžeta ne prelazi tri odsto BDP-a, iako je ranije srednjoročni plan bio da se on spusti na 1,5 odsto BDP-a.

Naime, oni vide investicioni ciklus od oko 18 milijardi evra do 2027. godine, sabran oko projekta Ekspo, kao privredni zamajac koji će pogurati ekonomski rast.

Izgleda da im ne smeta suspendovanje fiskalnih pravila, netransparentnost kod realizacije projekata, upitan sistem selekcije projekata, donošenje specijalnih zakona kojim se premošćavaju propisi o javnim nabavkama.

Sve dok se pare okreću, a kamate (prilično visoke) isplaćuju, nema razloga za brigu.

Koliko će koštati održavanje izložbenog prostora i Nacionalnog stadiona kada taj Ekspo jednom prođe, biće predmet nekih narednih revizija za nekoliko godina.