Šta su to Kinezi kupili

Koliko je kineska kompanija platila za RTB Bor, koliko je uložila svog novca, a koliko će ulagati iz budućih prihoda, koliko stvarno vredi RTB posle svih gubitaka, kolika mu je imovina, a koliko gubici, kakvo mu je poslovanje… Ovo poslednje ni revizori nisu mogli da utvrde.

Kako su pisale novine, „kineski privrednici su u toku višednevnog boravka u Boru posetili rudarske i metalurške pogone za proizvodnju bakra u Majdanpeku i Boru, gde su se upoznali sa proizvodnjom bakra i na taj način i praktično uverili u dostignuta iskustva proizvođača ovog metala.“

Iako ova rečenica, ovako istrgnuta iz konteksta, može da zaliči na vesti koje su prethodile prodaji Rudarsko-topioničarskog basena (RTB) Bor kineskoj kompaniji Ziđin – došli Kinezi da vide šta će to da kupe – nastavak otklanja svaku nedoumicu:

„U subotu, 1. juna, biće vođeni završni i zvanični razgovori kineskih predstavnika i predstavnika RTB Bor. Tom prilikom, kako se očekuje, treba da se postigne saglasnost o izradi studije ekonomske opravdanosti formiranja mešovitog preduzeća i zajedničkog ulaganja u otvaranje rudnika bakra u kineskoj provinciji Sečuan, na dalekom jugoistoku Kine.“

RTB Bor je, dakle, planirao da, zajedno sa kineskim partnerima, otvori rudnik bakra u Kini. Datum je bio 31. maj 1985. godine, a informaciju je preneo „Kolektiv“, list RTB-a Bor. Tridesetak godina kasnije, u potpuno drugačijem svetu, RTB Bor je zaista ostvario željenu saradnju sa kineskim partnerima, no, ne na način kakav je bio zamišljen 1985: RTB Bor je prodat kompaniji Ziđin Majninig (Zijin Mining Group Co), koja je najveći kineski proizvođač zlata i među najvećim kineskim proizvođačima bakra i cinka. Kompanija je – naravno, kineska, a ne RTB Bor – na kraju 2017. godine imala prihod od oko 14,2 milijarde i neto dobit od oko 490 miliona dolara.

Kada je krajem avgusta godine 2018. proglašena pobeda Ziđina na tenderu za RTB Bor, saopšteno je da je kineska kompanija ponudila 350 miliona dolara dokapitalizacije RTB-a za 63 odsto vlasništva kompanije. Nakon posete državnog vrha Kini (bez Ane Brnabić i Ivice Dačića), mediji su preneli izjavu  ministra finansija Siniše Malog, koji je izjavio da je Ugovor o preuzimanju RTB Bor investicija od 1,46 milijardu dolara, „koliko će stići u Bor u narednih šest godina“.

Ministar energetike i rudarstva Aleksandar Antić je pominjao biznis-plan od 1,26 milijardi dolara, od čega je 350 miliona namenjeno za dokapitalizaciju, očuvanje 5.000 radnih mesta i obezbeđivanje 200 miliona dolara za rešavanje istorijskih dugova, kao i očekivanje da će se proizvodnja posle tri godine udvostručiti, a da će nakon šest godina biti veća od „tri do četiri puta“. Predsednik Vučić prodaju RTB-a nazvao je „veličanstvenom“.

„Oni su četiri puta prodavali Bor pa im se niko nije javio, jer su ljudi videli koliki su dugovi, u koliko je lošem stanju i da država loše funkcioniše“, rekao je Vučić na kritike opozicije.

A opozicija je, u ovom slučaju, bio Dragan Đilas, koji je rekao da je kineska kompanija za preuzimanje RTB Bor dala državi „nula dolara“ i dodao da je Ziđin preuzeo dug od 200 miliona dolara i obavezao se da uloži 350 miliona dolara u „firmu u kojoj su vlasnici“. Pokret DJB je saopštio da će građani Srbije i budžet Republike Srbije biti „oštećeni za najmanje 10 milijardi dolara, koliko iznosi profit od buduće eksploatacije rude“.

Sa druge strane, ruska kompanija „U gold“, koja je jedina uz Ziđin dala ponudu za kupovinu većinskog paketa RTB Bor, saopštila je da je njihova ponuda „neuporedivo bolja i povoljnija za državu Srbiju (od kineske), kao i da je nadležni nisu verno i na adekvatan način prezentovali javnosti u Srbiji“.

„Kineska kompanija Ziđin u narednih šest godina predviđa proizvodnju od 120.000 do 150.000, dok ruska kompanija za isti period garantuje proizvodnju od 220.000 tona bakarnog koncentrata“, saopštili su iz „U gold“, napominjući da oni ne bi samo sačuvali sva radna mesta, već bi otvorili i 1.000 novih, te da je njihova ponuda „zasnovana na realnom, a ne na friziranom biznis planu“.

Šta kažu Kinezi

Da bismo malo prečistili šumove koji stižu sa ovdašnje političke scene, morali bismo da pogledamo šta je o akviziciji RTB-a Bor saopštila kompanija Ziđin. Iz 11 strana saopštenja „u vezi sa investicijom u RTB Bor Grupu u Srbiji putem uvećanja kapitala“, namenjenog sopstvenim akcionarima i berzi, između ostalog saznajemo sledeće: od dana zatvaranja ugovora (closing date) pa u naredne tri godine, Ziđin treba da poveća kapital RTB-a za 350 miliona dolara, uglavnom iz sopstvenih izvora – od toga barem 100 miliona na sam datum zatvaranja. Nakon što kapital bude uvećan na ovaj način, Ziđin će imati 63 odsto RTB-a.

Zanimljivo je da u saopštenju Ziđina piše da će, u skladu sa planom poslovanja koji je pobedio na nadmetanju, RTB Bor (a ne njegov budući većinski vlasnik) uložiti ukupno 1,26 milijardi dolara za investicije tokom šest godina nakon zatvaranja ugovora (dakle, 910 miliona kada se oduzme onih 350 miliona u kešu), i to u tehnološku nadogradnju, proširenje ili izgradnju svoja četiri rudnika i jedne topionice.

Još je zanimljivije odakle će dolaziti izvori finansiranja ovih investicija: „Iz uvećanja kapitala, neto novčanog toka iz operativnih aktivnosti RTB-a, pozajmice od banaka koje će podizati RTB“, piše u saopštenju, uz napomenu da će vraćanje istorijskog duga RTB-a imati prioritet i da će isplata dividendi da počne nakon otplate istorijskog duga.

Prema istom saopštenju, nakon prve faze ovih investicija očekuje se da će rudnici proizvoditi koncentrat koji sadrži 82.000 tona bakra godišnje, a da će topionica proizvoditi 80.000 tona bakarnih katoda godišnje. Nakon druge faze, ove brojke bi trebalo da se povećaju na 120.000 tona bakra iz koncentrata (rudnici) i 150.000 tona bakarnih katoda godišnje (topionica).

Ziđin pominje i rizike koje ovaj projekat nosi. „Imovina RTB-a se nalazi u Srbiji, gde su politika, ekonomija i kultura drugačiji od kineskih. Ziđin će se suočiti sa izvesnim nivoom izazova u integraciji, operacijama i upravljanju projektima nakon akvizicije. Ukupna ocena rudnika RTB-a nije visoka. To za posledicu ima relativno nizak operativni profit i zbog toga nisku sposobnost ublažavanja rizika od pojeftinjenja cena metala. Svest i osnove bezbednosti i zaštite životne sredine su relativno niske. Potrebno je podići nivo upravljanja bezbednošću i zaštite okoline“.

Nastavak teksta možete pročitati u 54. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.