Štedite sami za penziju

Imajući u vidu loše stanje naše ekonomije, naš penzijski sistem zapravo pravično i sistematski među penzionerima raspodeljuje ta skromna sredstva koja su dostupna. Mi nemamo probleme koje ima Hrvatska, da učiteljica koja se penzionisala 2000. godine prima znatno veću penziju od učiteljice koja se sa istim radnim stažom penzionisala 2015. godine, pa da onda država mora da diskreciono interveniše i da na ad-hok bazi krpi ove sistemske nedostatke, kaže dr Nikola Altiparmakov, član Fiskalnog saveta Srbije

Makroekonomisti upozoravaju da je dugoročno penzijski sistem u kome ima 1.755.372  zaposlenih, a penziju prima 1.735.942 ljudi ne može biti održiv. Da bi sistem bio optimalan, bilo bi potrebno da na jednog penzionera dolaze čak četiri zaposlena. Sada budžet dotira fond za isplatu penzija svakog meseca gotovo sa 50 odsto potrebnog iznosa.

U ovoj situaciji, građani koji su već u penziji ne nadaju se da će doživeti da im primanja porastu značajno iznad trenutno prosečnog iznosa od 23.000 dinara, dok oni koji još uvek rade, po pravilu, kažu da ne veruju da će u starosti od primanja koja su kroz godine staža obezbedili kroz uplaćene doprinose, moći da prežive.

Stručnjak za fiskalnu politiku i penzioni sistem dr Nikola Altiparmakov, ipak, za „Novu ekonomiju” objašnjava da struktura penzijskog sistema Srbije, iako ima nekih segmenata koje je moguće i potrebno dodatno unapređivati, u celini prati moderne evropske trendove i da se može smatrati odgovarajućim.

„Verovatno će na prvi pogled delovati apsurdno da, kao stručnjak iz ove oblasti, pričam da Srbija ima dobro struktuiran penzijski sistem, dok će  većina građana na ulici reći da imamo loš penzijski sistem. Zapravo, činjenica je da ne možete imati dobar penzijski sistem bez dobre ekonomije, a srpska ekonomije stoji veoma loše već duži niz godina i decenija. Ipak, imajući u vidu loše stanje naše ekonomije, naš penzijski sistem zapravo pravično i sistematski među penzionerima raspodeljuje ta skromna sredstva koja su dostupna. Mi nemamo probleme koje ima Hrvatska, da učiteljica koja se penzionisala 2000. godine prima znatno veću penziju od učiteljice koja se sa istim radnim stažom penzionisala 2015. godine, pa da onda država mora da diskreciono interveniše i da na ad-hok bazi krpi ove sistemske nedostatke. Mi tako velikih i ozbiljnih sistemskih nedostataka u Srbiji nemamo, ali zato što nam je ekonomija loša ni penzijski prihodi ne mogu, trenutno, biti bolji“, zaključuje dr Altiparmakov.

Ipak, jasno je da odnos broja mladih i starijih postaje sve nepovoljniji. U tome, podseća dr Altiparmakov, Srbija nije izuzetak.

„Ovakvi trendovi urušavaju sve penzijske sisteme  –  i privatne i državne,  i kapitalisane i sisteme bazirane na tekućem finansiranju. Dva su uzroka ovih trendova: jedan je manje rađanje dece, a drugi je činjenica da u proseku sve duže živimo. Produžetak životnog veka je, naravno, dobra stvar, ali je neophodno da uz duži životni vek i duže radimo, tako da je povećanje starosne dobi neminovnost, ne samo u Srbiji već i u čitavoj Evropi. Upravo ovo povećanje starosne dobi za penzionisanje je bila centralna tema poslednjih izmena PIO Zakona 2014. godine“, zaključuje dr Altiparmakov.

_{Neminovno
povećanje starosne granice}

Nažalost, izmene PIO Zakona iz 2014. godine nisu smanjile lošu praksu poslodavaca koji često otpuštaju starije radnike.

„Povećanje starosne granice jeste neminovno, ali je paralelno sa tim neophodno omogućiti starijim građanima da mogu da nastave da produktivno učestvuju na tržištu rada, putem adekvatnih obuka i dokvalifikacija za starije radnike, upodobljavanjem radnih mesta starijim radnicima, eliminisanjem predrasuda prema njima i slično. Ovo nisu lake promene, ni u razvijenijim zemljama, ali su neminovne.Takođe, važno je naglasiti da, suprotno pojedinim stavovima u široj javnosti, stariji radnici zapravo „ne uzimaju“ mesta mlađim. 

Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetdevetom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“