Štitila i podelila Jugoslaviju

Običan život odavno je u fokusu umetnosti, dok su narodnjački motivi svojevrstan saundtrek života na našem prostoru. Narodnjaci, iako, naizgled, možda i banalni, govore o društvenim odnosima, o bazičnom osećaju klasne i/ili rodne nejednakosti, o identifikaciji sa pričom o socijalnoj osujećenosti i sličnim fenomenima, kaže autorka Prodžekta

Devedesetih prošlog veka odnos prema Miloševiću, ali i radikalima, zahtevao je frontovsko postavljanje, pa se podrazumevalo da je onaj koji je protiv rata, nužno i protiv narodnjaka, jednog od demarkacionih faktora

Marković je pevačicu najbolje „skinuo“. „Lakih nogu za igranje“, u cipelama broj 40 i kusur, ubedljivo je emitovao energiju s vrha Brenine karijere, kad je sam bio dete, i kad mu je ona poklonila minđuše na jednom koncertu

Muškarci u Bitef teatru su mogli da se osete hendikepirano, jer nijedan od pevača narodnog melosa, od Šabana Bajramovića do Ace Lukasa, nije dosegao taj nivo uspeha

Predstavu Lepa Brena prodžekt čekala sam od letos, kad sam od autorke Olge Dimitrijević čula da se priprema. Povod za takvu informaciju bilo je medijsko razmatranje – zašto se „intelektualci“ bune kad se u savremenom umetničkom stvaralaštvu koriste predlošci iz turbo-folka, „nedostojni“ ulaska u galerije i pozorišta. Prema čemu sam bila ambivalentna.

Običan život odavno je u fokusu umetnosti, dok su narodnjački motivi „svojevrstan saundtrek života na našem prostoru“, bio je stav Dimitrijevićeve. Kroz njih „prevazilazimo ljubavne brodolome, radujemo se, plešemo, zaboravljamo na stvarnost ili protestujemo“, bila je argumentacija dramaturškinje, krajnje sugestivna „intelektualno“. Pa sam sela i razmislila, iako ne spadam u navedenu grupaciju, već sve opisano amortizujem kroz razgovor sa prijateljima.

Dalje, po tvrdnjama autorke Prodžekta, narodnjaci (iako, naizgled, možda i banalni) govore o društvenim odnosima, o bazičnom osećaju klasne i/ili rodne nejednakosti. O identifikaciji sa pričom o socijalnoj osujećenosti i sličnim fenomenima u pozadini srpske „dvojke“ ili orijentalnih zvukova sintisajzera. Budući da se muzička industrija obraća najširoj publici, o njenom narodnjačkom segmentu moramo da razmišljamo „bez dignutog nosa“, Dimitrijevićeva je zaključila. I time me, priznajem, malo posramila.

Abolicija elite od odgovornosti za raspad

„Podela na one što slušaju ’dobru muziku’ i folk, posebno se politizovala 90-ih prošlog veka, jer je odnos prema Miloševiću, ali i radikalima, zahtevao frontovsko postavljanje, pa se podrazumevalo da je onaj koji je protiv rata, nužno i protiv narodnjaka, jednog od demarkacionih faktora“, mudro je objasnila Dimitrijevićeva. Takvi su, zapravo, abolirali elite u rasplamsavanju sukoba i uništavanju Jugoslavije, a svaljujući odgovornost na narod. Stoga je njoj bilo „teško da zamisli, na primer, pisce memoranduma SANU kako pasionirano slušaju novi Cecin album“. Usredsređujući se, najverovatnije, na Baha ili Betovena. 

Kada su krenule glasine da Vladimir Aleksić i ona spremaju predstavu o Lepoj Breni, prvo su pljuštali komentari „uvređenih građana o sunovratu kulture, arčenju državnih para, urušavanju vrednosti“, praćeni pogrdnim etiketama na račun estradnih protagonistkinja („gologuze pevaljke“  i slično). „Nikog nije zanimalo šta želimo da kažemo komadom“, požalila se Dimitrijevićeva.

Nastavak teksta možete pročitati u 68. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.