STO GODINA PREĆUTKIVANJA

Knjige daju nova i šire stara znanja, ali time često i negiraju i preinačavaju ona koja smo imali, razarajući predrasude, stereotipe i prećutkivanja o značajnim ljudima i događajima

Malo je poznato, ne mogu sad da proverim, čini mi se da je kolega Momčilo Petrović to nedavno objavljivao, kao priču, o tome da je srpski pesnik Vojislav Ilić Mlađi ubio svoju suprugu Darinku, učiteljicu u Krivom Viru. Novinarka i književnica iz Zaječara Irena Jović Stanojević je nedavno objavila čitavu knjigu. Naslov joj je „Kobni zvuci violine“, a izdavač njena firma „Kaligraf“.

Da najkraće objasnimo „violinu“, jer smer ovog teksta nju zaobilazi, zbog i danas aktuelnih elemenata tog romana. Nju je svirao jedan od junaka knjige, takođe početkom prošlog veka učitelj u tom istom selu na istočnoj padini čuvene Čestobrodice, zbog koga je Ilić, inače sudski pisar u tada ne baš Krivom Viru obližnjem Aleksincu, bio iz meseca u mesec sve ljubomorniji.

Prva novost, bar za „natpisnika“ ovih redova, sastoji se u opširnijem saznanju koje taj roman nudi o samom pesniku Iliću. Naime, jugoslovensko-srpsko obrazovanje i boljim đacima nije nudilo mnogo podataka o njemu, pa su i oni koji su čuli za Mlađeg, o njemu znali mnogo manje nego o onom drugom Vojislavu Iliću. Po Skerliću u publikaciji „Pisci i knjige“, a i to u ovom romanu piše, „nije bilo potrebno da pisac dodaje ovo Mlađi, niko ne bi ni pomislio da su ovi stihovi slavnoga Vojislava Ilića“.

Taj stav rezerve prema njegovom talentu Jovan Skerlić izražava i u jednom svom tekstu iz 1909. koji autorka, kao i druge dokumente u vezi sa tim zločinom, vrlo umešno navodi u knjizi:

„Ilić je imao jednu veliku nesreću u svome životu, i nema nikakve nedelikatnosti pominjati je kada je ona vrlo otvoreno i u pojedinostima u celom jednom nizu jakih pesama:.. I čudna stvar, Ilić koji je u opštim poetskim motivima bio sasvim osrednji stihotvorac, kada je dodirnuo ranu svoga srca, kada je stao jecati svoju tragediju – početu pesmom, završenu grobom – popeo se do pesničke visine.“

Na drugom mestu, pak, koriguje taj stav, pitajući se „koliko u tim opisima drame srca ima iskrenosti, a koliko izveštačene literature. Veliki bol po pravilu je diskretan i nem“…

Druga odlika ove pripovesti ispletene od dokumenata, istoriografskog istraživanja, legendi i fikcije je saznanje da je u vreme ubistva još jednim plodom urodio trud vlasti da se ubici odredi što manja kazna, a događaj ne samo potisne i zaboravi, već i službeno nestane. Naime, i meštani, savremenici nisu smeli o tome da pričaju.

Tako, proverila je druga učiteljica, junakinja romana, u zvaničnom popisu učenika i učitelja od 1904. do 1906. nema Darinkinog imena ni pod prezimenom Ilić, ni pod devojačkim, a na grobu u koji je sahranjena 3. jula 1905. u danu odmah posle ubistva u zoru, decenijama nije bilo nikakvog obeležja. Samo su veoma retki meštani (poput učiteljičine stanodavke) znali gde je to mesto na groblju gde je pokopana. U romanu je i podatak kojim je operisao jedan visoki činovnik pravosuđa u tim godinama da je iz arhiva uklonjen i dokument o suđenju Iliću Mlađem, tako da trag postoji u sačuvanom, valjda vernom prepisu. I u štampi.

Autorka, na osnovu potkrepe obimnom dokumentacijom, ali i ciklusom Ilićevih pesama u kojima do detalja „peva“ o svemu ovom, ovako „roman(t)izuje“ sam čin ubistva. Nakon čestih svađa, posle smrti ćerkice (bebe) Julijane, u gotovo svakom dolasku u Krivi Vir, a bili su retki i sve ređi, čak je jednom Ilić sam išao i na more da se oporavi od bolesti pluća, ali i ljubomore zbog sumnje da ga je Darinka izneverila sa kolegom učiteljem koji je svirao i violinu (iz naslova), te nakon priznanja na kolenima da jeste:

„Pomislivši da neće sa njim zato što se čuva za drugoga, on u razdraženju ščepa drvo, udari je po glavi, krv je oblije, ona polete ka njemu, udari ga pesnicom ispod oka, a on razjaren do vrhunca, kao zver, ščepa revolver koji mu bejaše na stolu i okine. Pogođena u grudi, Darinka se stropošta…
Hteo je tada i sebe da ubije, ali zbunjen nije mogao da opali… Setivši se stene na izvoru Krivovirskog Timoka (Crni Timok – prim. B. A.), pojurio je tamo da s nje skoči i da tu skonča. Ali videvši da je u dnu tog stenja šiblje koje bi mu život sačuvalo, odustao je… Izvukao je perorez iz džepa i rasekao vene na rukama da mu krv iscuri i da tako umre, ali i tu se prevario. Krv je curila, on je sedeo na steni iščekujući malaksalost, i smrt, ali ona ne dođe…
Dođoše seljaci… I žandar…“

A ovako je, verno prepričana presuda: „Sudsko veće je utvrdilo da je optuženi voleo svoju ženu i da je bio jako uznemiren i zabrinut kad mu ona nije pisala, te da je poduže vreme bolestan i da je patio od razdraženosti živaca u većem stepenu, da je patio od nervoze, da je delo učinio u uzbuđenom duševnom stanju, izazvan nemoralnim životom od strane ubijene…

Osuđen je na šest meseci zatvora, koji će mu se uračunati od dana lišenja slobode i da plati sudu dvadeset dinara i pritvorski trošak po računu. Drugog decembra te iste godine, apelacioni sud potvrdio je presudu zaječarskog prvostepenog suda.”

A u selu je dan-dva posle ubistva pisar javno pročitao Pravdu u kojoj je stajalo, takođe već prvo opravdanje: „Ubistvo koje je u Krivom Viru izvršio sudski pisar u Aleksincu g. Vojislav Ilić, zainteresovalo je sve krugove beogradskog društva tim pre što se zna da je to bio brak iz ljubavi i što je g. Ilić nežna pesnička duša i inteligentan mladić…“

Razlozi i male kazne i ćutanja i danas su prepoznatljivi – od postojanja patriotskih „dvorskih pesnika“ do stavova „režimske“ štampe

Ministar vojni lično je odobrio prodaju zbirke Ilićevih patriotsko-vojničkih pesama među vojnicima i ona se preporučuje svim oficirima, komandama i ustanovama

I na kraju, citiramo razloge i male kazne i ćutanja, od kojih su glavne i danas prepoznatljive – od postojanja patriotskih „dvorskih pesnika“ do stavova „režimske“ štampe. Za razliku od kritičnog Skerlića, vlast je Ilića uzdizala:
„Vojislav je bio najpopularniji pesnik u čitavoj Jugoslaviji, njegove pesme recitovale su se na svim važnim priredbama, a nije se mogla zamisliti nijedna svečanost na dvoru bez njegovih deklamacija. Listovi Srbobran, Delo, Novosti pa čak i Pravda redovno su objavljivali njegove pesme. Ministar vojni lično je odobrio prodaju zbirke patriotsko-vojničkih pesama Jesenjski cvetovi među vojnicima i ona se preporučuje svim oficirima, komandama i ustanovama.“
Takođe, „pripala mu je ne mala čast da održi govor nad odrima vojvoda Radomira Putnika i Živojina Mišića“.

Svaka nova knjiga pompezno je najavljivana a njegovi „su stihovi odabrani (po javnom konkursu i pod šifrom) da budu uklesani na istočnoj kapiji ratničkog groblja na Zejtinliku kod Soluna“.

Komentar događaja koji i danas ima aktuelnost, baš kao i teza u presudi da je žrtva kriva jer je nemoralnim životom izazvala već tada slavnog ubicu, Irena Jović Stanojević stavlja „u usta“ ondašnjem seoskom kmetu, čitaocu Pravde, koji, trideset godina kasnije, uz rakiju jednom prijatelju (inače „sreskom špijunu“!) možda ponajbolje objašnjava privilegovani zločin V. Ilića juniora rečima: „Taj ti je danas slavniji i od kralja!“ I nastavlja: „Nema novina a da se u njima ne pomene gde je bio, šta je radio, šta je kome rekao, šta je kome poručio! Da ne pominjem šta je napisao ili objavio…Ma pišu i kakve ga misli more! Još fali da javnost sazna i šta sanja!.. Recituje i pred kraljem i vladikom, zovu ga i na radio i na koncerte, čas je sudija, čas svedok, čas hvali, čas kudi, čas piše rodoljubive, a malo potom lirske pesme, pa onda za decu, pa o Svetom Savi. Piše i drame i kritike, oglašava se čim mu se nešto ne dopadne. Ma, može mu se! Otac mu bio dvorski sveštenik u obe dinastije. Zbog ubistva je dobio pola godine i to mu odbili od ležanja u istražnom zatvoru. Misliš, slučajno? Aha… Sad u Ministarstvu deli pravdu drugima.“