Ono što sigurno znamo da je stvarnost poslednjih godina prišla Njuzu, a ne obrnuto. I ne samo to. Njuz je u stvarnosti dobio vrlo jaku konkurenciju. Nelojalnu. Jer ne možeš se baš takmičiti i nadmašiti ono što svakodnevno govore predsednik Srbije Aleksandar Vučić, imenjak mu Vulin, pa zatim Nebojša Stefanović i Ivica Dačić, te Saša Janković, Saša Radulović i cela plejada drugih likova koji obitavaju na srpskoj političkoj sceni
Mnogi misle da je rad u redakciji Njuz.neta izuzetno zabavan. Ponekad jeste. Ali najčešće samo sedimo i zurimo bez reči u monitore. Muk nas je ščepao za gušu. Šok nam je obuzeo sva čula. Jedino u vazduhu lebde neverica i neizgovoreno pitanje „Da li je ovo moguće?“ Ne, nije počeo treći svetski rat. Čitamo uobičajene vesti u domaćim medijima.
Dobro, nije to baš toliko dramatično, ali ponekad zaista nije lako procesuirati i obraditi ono što se pojavi u medijima. Kako to da se prave vesti sve teže razlikuju od vesti sa jednog satiričnog sajta koji objavljuje izmišljene? Ovo pitanje je jedno od onih na koja smo, kao ekipa, najčešće odgovarali u intervjuima, ali i dalje nismo sigurni koliko je odgovor koji imamo precizan i adekvatan.
Ono što sigurno znamo jeste da je stvarnost poslednjih godina prišla Njuzu, a ne obrnuto. I ne samo to. Njuz je u stvarnosti dobio vrlo jaku konkurenciju. Nelojalnu. Jer ne možeš se baš takmičiti i nadmašiti ono što svakodnevno govore predsednik Srbije Aleksandar Vučić, imenjak mu Vulin, pa zatim Nebojša Stefanović i Ivica Dačić, te Saša Janković, Saša Radulović i cela plejada drugih likova koji obitavaju na srpskoj političkoj sceni i koja se prosto nameće kao tema za satiričnu obradu.
Šta sve prolazi?
Da je moguće da kod čitalaca „prođu“ ne samo neobične izjave i potezi političara – koji neretko vređaju inteligenciju i zdrav razum – već i potpuno izmišljene priče, već smo imali prilike da vidimo na samim počecima sajta Njuz.net. I to ne samo kod domaćih čitalaca, već i onih širom planete.
Krajem 2010. godine mogli smo da pratimo kako se jedna izmišljena priča pretvara u „houks“ (na srpskom – prevara), što nama, da napomenemo, nikada nije bila želja i namera. Mogli smo da gledamo kako se priča menja, kako joj se oduzimaju i dodaju detalji i kako je bez kritičke provere preuzimaju i prenose mediji, od SAD i Velike Britanije do Saudijske Arabije, Kine i Japana.
Vest pod naslovom „Srbin ubio ajkulu ubicu u Šarm el Šeiku“, o srpskom turisti koji je, pod dejstvom alkohola, u Egiptu skočio sa litice u more, pao na ajkulu (koja je tih dana zaista terorisala letovalište Šarm el Šeik) i ubio je na mestu, objavljena je 10. decembra 2010. godine. Dosegla je solidnu popularnost u regionu, a makedonski list „Večer“ smatrao je čak da je priča dovoljno atraktivna i za naslovnu stranu štampanog vikend izdanja.
Kada su posle nekoliko dana dešavanja počela da jenjavaju, Njuzove vesti dohvata se makedonska novinska agencija MINA, prevodi je na engleski i pušta je u etar. U narednim danima i nedeljama vest postaje viralna na globalnom nivou, o nesvakidašnjem događaju snimaju se TV prilozi, u Srbiji, za promenu, mediji izveštavaju o tome kako su se drugi mediji „upecali“ na ajkulu, a sve je na kraju otišlo toliko daleko da je izmišljeni heroj Dragan Stević na pojedinim australijskim blogovima proglašavan za ličnost godine.
Da stvar bude još apsurdnija, ajkule posle ove priče više nisu napadale turiste u Egiptu.
Vest o pijanom Srbinu i ajkuli pokazala je da nisu samo ovdašnji mediji skloni brzopletom prenošenju informacija bez provere. Naprotiv. Već te 2010. godine trka za klikovima na internetu bila je toliko intenzivna da je brzina objavljivanja bila bitnija od svake provere.
U narednom periodu, u javnosti su se nekako spontano etablirale dve zanimljive pojave. Najpre su ljudi za prave vesti koje su delovale nemoguće ili bizarno postavljali pitanje „Je l’ ovo Njuz.net?”, a potom su, kada bi podelili neku takvu vest, kao napomenu uz nju stavljali haštag – #nijenjuz.
Poplava bizarnosti
U redakciji Njuza nismo očekivali da će se desiti baš tolika poplava suludih vesti u narednim godinama. Mnoge od njih komotno smo, u integralnom obliku, mogli da prenesemo na našem sajtu, što smo u prvih par godina funkcionisanja sajta i činili u rubrici koja se zvala upravo #nijenjuz. Iz godine u godinu se broj takvih vesti, međutim, drastično povećavao, pa smo procenili da bi dalja realizacija tog poduhvata bila uzaludna i oduzimala previše vremena.
Ipak, uspeli smo da napravimo neke eksperimente koji su ilustrovali koliko je tanka granica između realnosti i satire. Početkom decembra 2010. godine sajt B92 objavio je agencijsku vest pod naslovom „Penzionerima besplatna sahrana“. Kao da sam naslov već nije dovoljan, u vesti se navodi da je Udruženje krematista „Oganj“ (mi verovatno ne bismo smislili ovako dobar naziv) omogućilo najsiromašnijim penzionerima da se prijave za besplatnu sahranu, a tu „pogodnost“ iskoristilo je čak 200 penzionera.
Njuz je ovu slikovitu vest preneo u integralnom obliku, bez intervencija. Nekoliko dana kasnije, ekipa televizije B92 radila je prilog o Njuzu i o tome kako se satirični tekstovi prenose bez provere, a kao ilustraciju „satirične“ vesti uzeli su upravo tekst „Penzionerima besplatna sahrana“, koju smo mi ranije preuzeli od njih.
Političari u tom periodu još uvek nisu toliko dominirali u sadržaju tekstova na Njuzu, ali je već bilo primetno da „hvataju zalet“. Njihovih bizarnih i neverovatnih postupaka i izjava bilo je u određenom obimu od momenta kada je Njuz nastao, bilo ih je i ranije, naravno, ali od kada ih mi pratimo postoji trend da taj „talas“ neprekidno raste. I sada, 2018. godine, imamo pravi cunami.
Nastavak teksta možete pročitati u 50. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
