Sudija mora biti pošten i hrabar

Ono što je od najveće važnosti, a uopšte nije prisutno u javnosti, to je da i sama država ne ispunjava svoje obaveze i ne ponaša se u skladu sa vladavinom prava. Odatle se zapravo sve generiše. Država, javna preduzeća i lokalne samouprave morali bi da počnu da ispunjavaju svoje obaveze u skladu sa zakonom, bez sudskih postupaka

Dragana Boljević je predsednica Društva sudija Srbije i generalni sekretar MEDEL (Evropsko udruženje sudija i tužilaca za demokratiju i slobode, sa sedištem u Berlinu i Parizu). Sudija je od 1988. godine. Za „Ličnost godine u oblasti vladavine prava” OEBS ju je proglasio 2006. godine. Priznanje „Najevropljanka godine u oblasti komunikacije” dobila je 2012. godine od „Prve evropske kuće prava“, a pre četiri godine Liga eksperata dodelila joj je nagradu „Vitez poziva”.

Našim pravosuđem niko nije zadovoljan: građani su odavno izgubili poverenje u njega, a prema nedavnom istraživanju gotovo polovina sudija se žali na pritiske koje trpi. Da li je u Srbiji ugrožena vladavina prava?

Osim velikog broja građana koji sve manje veruju bilo kojoj državnoj instituciji pa i pravosuđu, u poslednje vreme zaista primećujem da mnoge moje kolege odustaju od zaštite svojih prava, iako imaju zakonski osnov za to. Jednostavno se ne odlučuju da uđu u „avanturu“ obraćanja nadležnim institucijama jer sumnjaju da će u tome uspeti. Lako je zaključiti da je ovde ugrožena vladavina prava. Dva su tu dodatna problema  – novi zakoni su lošeg kvaliteta i neprekidno se menjaju, a problem je i u samoj njihovoj primeni, odnosno u tome što se previše često ne primenjuju.

Da li mislite da je neprimereno toliko godina govoriti  da Srbija ima dobre zakone, ali da se oni ne primenjuju? Šta takva konstatacija zapravo znači, osim da pojedini ljudi ne rade svoj posao i da zbog toga ne odgovaraju?

Za ugrožavanje vladavine prava najviše je odgovorna država i pritisci koji se vrše na pravosuđe. Evo dva jasna primera: političarima u pojedinim slučajevima za koje su oni zainteresovani nije dokaz funkcionisanja pravnog sistema i vladavine prava kada sud oslobodi lice za koje nema dovoljno dokaza da je izvršio krivično delo, naprotiv! Oni u tim slučajevima vrše pritisak preko medija na pravosuđe i stvaraju utisak da je pravosuđe loše. Naravno, postoje i pritisci da ne bude procesuiran neko ko bi trebalo da bude. Sve su to razlozi zašto se pojedini predmeti drže u fiokama ili neki ljudi bivaju okrivljeni, iako protiv njih nema dovoljno dokaza. Ove druge sud kasnije oslobađa, a odšteta im se plaća iz budžeta. 

Ono što je od najveće važnosti, a uopšte nije prisutno u javnosti, to je da i sama država ne ispunjava svoje obaveze i ne ponaša se u skladu sa vladavinom prava. Odatle se zapravo sve generiše. Država, javna preduzeća i lokalne samouprave morali bi da počnu da ispunjavaju svoje obaveze u skladu sa zakonom, bez sudskih postupaka, da poštuju radna prava zaposlenih, a ona se krše čak i u samom  pravosuđu. Pored toga, potrebno je  da se zahtev za efikasnost shvati realno, a  to znači da se kvalitetu rada  da veći značaj.

Podsetiću da je sud u Strazburu doneo veliki broj presuda u korist naših građana u dva tzv. repetativna slučaja – bivših radnika društvenih preduzeća koja im nisu isplaćivala plate i doprinose i ratnih rezervista. Strazbur je utvrdio odgovornost, a Komitet ministara ukazao da Srbija ne sprovodi odluke. Pravosuđe je samo po ova dva osnova bilo nepotrebno zatrpano sa više desetina hiljada premeta. Političari govore da je neefikasnost najveći problem našeg sudstva, ali to nije tačno. Od 153 predmeta u kojima je do sada doneo meritornu odluku protiv Srbije, sud u Strazburu  je u 136 našao povredu prava, pri čemu je utvrdio postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, koje jeste odraz neefikasnosti, u 28 slučajeva, što je 18 odsto od svih donetih odluka. Sve drugo nema veze sa efikasnošću za koju je odgovorno pravosuđe. Naš glavni problem uopšte nije neefikasnost nego kvalitiet pravosuđa. To što je u 50 slučajeva, odnosno u trećini, konstatovao da postoji problem sa izvršenjem sudskih odluka, prvenstveno je odgovornost same države, jer su sudovi u tim odlukama već pravnosnažno presudili. 

Umesto da poštuju zakon i stvaraju uslove za poboljšanje kvaliteta, da bi opravdali svoje ponašanje, nosioci vlasti uvode neodgovarajuća rešenja, iznova kreću u takozvane reforme i po pravilu ne slušaju reč struke.