SUDIJA MORA DA RAZUME I IGRU I IGRAČE

Kada se jednom „zaraziš“ sportom, to onda traje čitav život, mogu samo da se menjaju uloge, kako prolaze godine. To je slučaj i sa Anicom Kovačević, mladom ekonomskom novinarkom i dugogodišnjim odbojkaškim sudijom. Njena karijera odbojkašice završena je u trenutku kada je donela odluku da želi da se bavi suđenjem

Još sa šesnaest je znala da sebe ne vidi kao reprezentativku, već da želi da studira ekonomiju, ali i da na neki način ipak ostane u sportu. Danas završava dva mastera i čeka početak naredne odbojkaške sezone, jer ona je posle pet – odbojkaški sudija. 

Prisećajući se za Novu ekonomiju svojih početaka, suvišno je bilo pitati je otkud baš odbojka, imajući u vidu da potiče iz poznate kraljevačke porodice Kovačević koja je odbojkaškoj reprezentaciji Srbije dala čak tri igrača – njenog oca Ljubu Kovačevića nekada, a mlađi sigurno pamte ogromne uspehe njene braće Uroša i Nikole. 

„Sa šesnaest sam shvatila da želim da studiram i radim nešto drugo od  profesionalnog sporta, ali sam u razgovoru sa ocem poželela da položim sve ispite i dobijem licencu za odbojkaškog sudiju. Sećam se i prve prijateljske utakmice na kojoj sam se pojavila kao sudija, svi su znali da vežbam, sudila sam potpuno sama. Tada sam shvatila da mi se to veoma dopada, na kraju utakmice sam plakala od sreće“, priseća se Anica.

Koliko god da ste iskusni sudija, uvek ćete se naći u situaciji u kojoj niko od kolega ranije nije bio. Iskustvo jeste važno, kaže to i Anica, ali kada svaki izlazak na teren sudiji donosi nešto novo, na to se unapred ne možete pripremiti koliko god knjiga da ste pročitali. A kako je biti sportski sudija u Srbiji, naročito ako ste žena?

„Po mom mišljenju, nema razlike između žene sudije i muškarca sudije. Fokus mi je na terenu i igračima od kada izađem na teren do kraja utakmice. Publika za mene ne postoji, tu su igrači, moje kolege i ja. Posao sudije nije nimalo lak, morate biti fokusirani i spremni da odluke donosite u sekundi, nema previše vremena za razmišljanje“, objašnjava Anica Kovačević.

Ljudski je grešiti, reći ćemo poslovično, ali imaju li sudije pravo na grešku? Danas, kaže Anica, njene kolege u višim ligama oslanjuju se na „var“ tehnologiju, ali je i tu potreban fokus i momenat kada baš sudija mora da preseče i to mora da zna.

Foto: Paola Felix Meza

„Uvek gledam da odluke donosim onako kako smatram i kako vidim, a mogu da pogrešim, to je prirodno. Greške se dešavaju na svakom nivou takmičenja, pa i na međunarodnim utakmicama. Bitno je da se iz tih grešaka nauči lekcija – upravo tako možemo napredovati“, objašnjava Anica.

Kaže da se pomirila sa tim da je sudija „uvek kriv“, bar ako pitate igrače, i jeste to stresno, ali je nekako u opisu posla. Anica ima trik kako da sve to ne shvata lično.

„Sve ostaje van terena, na terenu sam čiste glave i posvećena poslu koliko god setova da se na kraju igra. Ne razmišljam o drugim stvarima kada sudim, trudim se da ostanem mirna i trezvena, jer je to jako važno kada ti mozak radi „sto na sat“. Sudija mora da ostane miran i pribran koliki god pritisak da vrše igrači, treneri ili publika. Oni to rade, ja razumem i zbog čega, ali sudiju to ne sme nikako da slomi. Sudija mora da razume i igru i igrače da bi mogao da sudi. Ponekad igrač tvrdi da je video nešto što ja nisam, verujem da u tolikoj želji za pobedom zaista veruje u to, ali je poslednja sudijina.“

Sve se ovo u Aničinom životu dešava posle pet. Nije lako iskombinovati posao sportskog sudije i ekonomske novinarke i to sve uskladiti sa fakultetom. Trenutno je na pauzi zbog završetka mastera, ali se na teren vraća od jeseni.

„Pomirite se sa tim da morate puno da putujete, da nemate vikende, da se odričete slobodnog vremena. Uglavnom su utakmice zakazane za vikend, nekada i po nekoliko dnevno, ali sam posle toliko godina navikla da u sezoni, dakle od septembra do maja, vikendima imam jači tempo nego preko nedelje. Upotrebiću floskulu koja je u mom slučaju tačna – uz dobru organizaciju sve je moguće postići“, zaključuje Anica.