Vesti iz izdanja

01.12.2022. 00:10

Autor: Jelica Stojančić  

Svaka marka priču priča

Mali čuvari kulture i istorije

Nova ekonomija

85 godina časopisa Student

Uz svoju osnovnu namenu, plaćanje poštanskih usluga, još na samom početku svog postojanja, postale su predmet interesovanja kolekcionara, samim tim i predmet trgovine i razmene, što je iniciralo procvat filatelije kao hobija, ali i pokrenulo kurentan biznis na globalnom planu

– Izvinite, da vas pitam, da li ste iz Srbije?
– Jesmo.
– Nešto mislim, možda možete da mi pomognete. Filatelista sam, i tražim jednu marku, ne tako staru, siguran sam da u Beogradu ima da se pronađe, možda je i u redovnoj upotrebi. Znate li kome mogu da se obratim, postoji li neka prodavnica za kolekcionare?

Nesvakidašnji dijalog vodio se prošlog leta u Splitu. Možda nas je prepoznao po jeziku, a možda po BG registarskim tablicama, nisam istraživala, tek, sredovečni komšija reče da živi dve kuće od mesta gde smo bili odseli. Nadam se da je rešio problem, mi smo dali sve od sebe da mu se nađemo.

Do revolucionarnog izuma interneta, pošta je bila hram, alfa i omega  komunikacije, slala su se pisma, primao ili nekome uplaćivao novac. Kad, na primer, obespariš na moru, telefoniraš kući da si, gle čudna mi čuda, ostao „bez municije“, zaglavljen u nekom jadranskom gradu,  i da ekspresno šibnu neki dinar da bi mogao da se vratiš. I oni šta će, trk u poštu, da doture jadnom detetu za kartu i nešto da pojede. I uvek dodaju više, zlu ne trebalo, taman toliko da produžiš letovanje i da onda ponovo kukumavčiš za novu tranšu, cviliš na telefon, oni se sažale, al’ ti smisliš neku auto-stop šemu, pa se napokon, još jeftinije, dovučeš domu, slatkom domu.

Sećam se kako je pred glavnom poštom u Splitu, koja to više nije, sada je tamo neki grandiozni hotel, a u prizemlju se stisnuo skromni poštanski ofis, sedela gomila mladog sveta sve čekajući da im njihovi najmiliji udele neku crkavicu. Neki su čekićali pred poštom, a drugi na trncima sedeli u kultnom Semaforu, kafiću koji su takođe davno ugasili. „Je l’ stiglo?“, pitali bi, provirujući u veliku salu, a službenica odgovarala da nije, da se strpe, tek su telefonirali mamama i tatama. Je l’ stiglo…nije…je l’ stiglo…nije… Jeste, Stojančić… joj sreće, joj radosti. Ko Nobelom da sam nagrađena i Oskarom pride…

Evo pre neki dan, slična situacija. Kćerka moje drugarice skoknula do Njujorka, u posetu prijateljima, i uputila SMS poruku majci, a u njoj piše: „Pošalji mi hitno hiljadu dolara“. Drugo vreme, dečji zahtevi isti.  Panika majki jednaka – gde ću naći tolike novce za razmaženu gospođicu….

OD AMATERA DO MILIJARDERA

Ali, vratimo se markama, upečatljivom kulturnom, pa i umetničkom fenomenu, od zamisli do realizacije a o njoj, kao predmetu želja, drugom zgodom.
U Radnoj jedinici „Srbijamarka” Pošte Srbije kažu da postoje izvesne nedoumice oko toga ko je prvi došao na ideju o uvođenju marke kao sredstva za naplatu poštanskih usluga, ali je nesporna činjenica da je prva poštanska marka u svetu objavljena 6. maja 1840. godine u Velikoj Britaniji. Ta marka, crne boje, na kojoj je bio naslikan profil britanske kraljice Viktorije, vredela je jedan peni. Danas je širom sveta poznata po imenu „crni peni”, i „teška“ je milione evra, funti, dolara, zavisi šta se prodavcu prohte. Smatra se da je upravo zahvaljujući niskoj ceni koju je imala u trenutku nastajanja, stvorena mogućnost za masovno slanje pisama, što je dovelo do naglog procvata poštanske delatnosti na globalnom nivou.

Da je u Srbiji izašla tog šestog maja, zvali bi je đurđevdanka al’, Englezima se „na crno“ javila…. ništa talambasi i trubači. Mada, najavljeno je, na Đurđevdan dogodine biće krunisan i kralj Čarls Treći, pa možda opet padne neka prigodna marka posle one prve od pre 183 godine….

Zanimljivo je da je poštanska marka, uz himnu, grb i zastavu, jedno od glavnih obeležja identiteta svake države. Poznati su primeri da dve ili više država u svetu imaju veoma sličnu (istu) zastavu, ili melodiju za himnu, ali poštanske marke su  im ekskluziva, unikat, niko nema ko što oni imaju.

„Osim uobičajene upotrebe, za frankiranje pošiljaka, odnosno plaćanje poštanske usluge, jedinstvenost marke možda najbolje ilustruje primer da su njeni pojedini apoeni u ratnim vremenima služili umesto sitnog novca u prometu robe i u trgovini“, podsećaju naši sagovornici.

Uz svoju osnovnu namenu, plaćanje poštanskih usluga, još na samom početku svog postojanja, postale su predmet interesovanja kolekcionara, samim tim i predmet trgovine i razmene, što je iniciralo procvat filatelije kao hobija, ali i pokrenulo kurentan biznis na globalnom planu.

„Današnji civilizacijski napredak svakako je doveo da pada interesovanja mladih za ovaj hobi, za sakupljanje maraka i pravljenje filatelitičkih zbirki, pa se usuđujemo da kažemo da je filatelija, pre svega u našoj zemlji, više ’ljubiteljska zanimacija’ nego biznis koji generiše značajne prihode“, ocenjuju u „Srbijamarkama”.

Na svetskom nivou, kada se uzmu u obzir svi parametri, počev od proizvodnje poštanskih maraka, preko trgovine, pa do „pratećih delatnosti” kao što su portali i sajtovi, magazini i časopisi posvećeni filateliji, katalozi, filatelistička oprema i pribor, dolazimo do ozbiljne cifre koja se izražava milijardama. Široj publici uvek je najinteresantnija aukcijska prodaja retkih, starih maraka, pa ne čudi što bombastično odjekne vest da je neki raritetni komadić papira, sa perforacijama po ivicama, dostigao milionske svote.

Aukcije gotovo da se dešavaju na dnevnom nivou, što nije teško proveriti  na internetu. Nižu se kolekcije i pojedinačne marke, jedna vrednija od druge, najpoželjnije one sa štamparskom greškom, pa ti dođe žao što nemaš neki skupoceni adut da se istakneš u nekom nadmetanju i pokupiš kajmak pošto je jednom jako davno neka rođaka iz belog sveta poslala stampirano pismo roditeljima, a ono preteklo sve svetske ratove i ostalo u nekoj prašnjavoj škrinji u koju si ga pronašao jedne besane noći.

Postoje redovne, prigodne, doplatne, personalizovane marke… sa naznačenom nominalnom vrednošću, odnosno cenom koštanja. Neke staju 30, 80, 90, 130 din… Ali,  narečena vrednost marke često nije u korelaciji sa njenom ljubiteljskom vrednošću, odnosno cenom na kolekcionarskom tržištu. Na neobuzdanu tražnju, između ostalog, utiču tiraži maraka, motivi, kao i tema, ukoliko je reč o prigodnim izdanjima.

JUBILEJI I LEGENDE

Osnovna namena redovnih maraka jeste za naplatu poštarine, pa se otuda pojavljuju u milionskim tiražima i dostupne su na svim šalterima pošta. I prigodne marke služe za naplatu poštarine, ali se one objavljuju povodom obeležavanja nekog važnog datuma iz nacionalne ili svetske istorije, značajnog kulturnog događaja, jubileja, sportskih uspeha, a svojim slikama, motivima i prigodnim tekstovima na kovertama prvoga dana koji, zajedno sa prigodnom markom čine jednu celinu, ističu važnost događaja, bogatstvo kulturnog života ili značaj neke godišnjice.

U 2022, na primer, izašle su jubilarne marke povodom 85 godina lista/magazina Student, pola veka Festa, osam i po decenija Beogradskog sajma, serija posvećena velikanima Srbije: Dejan Medaković, Vasko Popa, Duško Radović, Borislav Mihajlović Mihiz, Stevan Kragujević, Rajko Mitić… Predstavljaju omaž uglavnom preminulim veličinama ali, već prema zaslugama, pojavi se i serija sa likovima legendi koje hodaju među nama. Uglavnom sportskim gigantima i timovima, one and only teniser Novak Đoković, pobednici Dejvis kupa, naši zlatni plivači, cela vaterpolo reprezentacija Srbije,  odbojkašice i košarkaške reprezentativke…

Povodom obeležavanja 40 godina od premijernog prikazivanja prve epizode kultne BBC-jeve serije „Mućke“, britanska pošta je izdala ograničenu seriju poštanskih maraka na kojima su prikazane scene i čuvene replike glavnih likova, javili su lane britanski mediji. Sitkom  „Only Fools and Horses“, kod nas prevedena kao „Mućke“, premijerno je emitovan 1981. godine, a poslednja epizoda išla je na Božić 2003. Legendarna rečenica: Dogodine u ovo vreme bićemo milioneri („This time next year we’ll be millionaires“), završila je na markama Britanije, kao i neponovljivi likovi Del Boja, Rodnija, ujka Alberta, Dede…

Hm, možda bi i naša pošta mogla da izda marke sa citatima iz kultnih filmova uz koje smo odrasli i koji su postali sastavni deo naših života „Vozi, Miško”, “I tata bi, sine”, „Zvaću decu! Decooo!“ (Ko to tamo peva), „Gde si Violeta, kućo stara“ (Specijalno vaspitanje), „Samo tetki da odnesem lek“ (Balkan ekspres), „Laki je malo nervozan“, „Ko je vas poznavao, ni pakao mu neće teško pasti” (Maratonci trče počasni krug), „Ne mogu mene toliko malo da plate koliko ja mogu malo da radim“ (Jagode u grlu), „Đura će ti oprostiti što te je tukao”, „Soko zove Orla. Orao pao” ( Balkanski špijun). „Svakog dana, u svakom pogledu, sve više napredujem” (Sećaš li se Doli Bel)…

Ako može Royal Mail, može i naša pošta da u istoriju upiše scene i likove domaće kinematografije, oda počast i glumcima i rediteljima i scenaristima i jednoj epohi i nama samima. Kako bi animirali ljude i zagrejali ih za projekat, mogu i anketu da sprovedu i na marke ubace 10, 12 replika koje su, zapravo, postale naše poštapalice i kolektivno nematerijalno kulturno nasleđe.

UMETNOST U MALOM

Naravno, marka se neće nacrtati sama, postoji dizajnerski tim koji je osmisli. Kad se uđe u PTT prodavnicu u Takovskoj u Beogradu, kao u galeriji da si se volšebno stvorio. Vise kao slike uramljene neke marke iz prošlih vremena i table ovih skorijih, sve raskošne, razmahani potezi, savršenstvo u boji. Neke mogu da se kupe, ali nekih poželjnih nema, samo na oglas, razmenom ili na aukcijama mogu da se nabave. Kažu da su jedne od najvrednijih poštanskih maraka na našim prostorima, a ujedno i među najčešće falsifikovanim u Italiji, prve marke nove, komunističke Jugoslavije. Kreirao ih je akademski slikar Đorđe Andrejević Kun, i lično otisnuo na kalupu od kruškinog drveta, u Drvaru, 1944. godine. Od ukupno 20 primeraka te serije, pronađena su samo dva, sačuvana u zbirkama beogradskih muzeja.

Tok nastanka jedne poštanske marke ima nekoliko etapa od kojih je svakako najinteresantniji sam proces izrade likovnih rešenja – crteža, predložaka za motiv na marki. Ono što našu produkciju prigodnih maraka izdvaja u odnosu na druge i dodaje joj na estetskoj vrednosti, jeste to što naši kreatori svoje likovne uzorke prave na tradicionalan način, koristeći različite slikarske tehnike. Tako se dešava da za jedan motiv na marki nastane čitav niz skica i crteža sa istom temom od kojih bi se mogla napraviti i jedna mala likovna izložba. Tek u sledećoj fazi procesa, likovna rešenja, crteži se digitalizuju, pripremaju za štampu i šalju u štamparije iz kojih onda kreću put šaltera pošta, naglašavaju naši sagovornici.
Po svom karakteru i načinu izrade marka ima sve odlike umetničkog dela.

Zbog toga se i organizuju različiti izbori za najlepšu na svetu, a naši su autori u nekoliko navrata osvajali vredna priznanja – marka iz 1968. godine, Andre Milenkovića bila je proglašena za najlepšu na svetu, kao i prigodan blok iz 1992. godine Radomira Bojanića. Marina Kalezić, osvojila je bronzanu medalju na planetarnom takmičenju za najlepšu olimpijsku marku. Marka kreatorke maraka Pošte Srbije Nadežde Skočajić, izabrana je 2014. godine za najlepšu u izdanja „Evropa”, na izboru koji organizuje PostEvropa, asocijacija javnih poštanskih operatora Starog kontinenta.

Srpsko prvenče od jedne pare

Ministarstvo unutrašnjih poslova Kneževine Srbije, pod čijom je upravom bila i pošta, donelo je odluku o štampanju prve srpske marke 14. juna 1865. godine. Prve marke, vrednosti 2, odnosno 1 pare, koje je Kneževina Srbija štampala bile su tzv. „novinske marke”, sa prikazom državnog grba Srbije, prema nacrtu slikara i litografa Anastasa Jovanovića, a služile su za plaćanje poštarine za inostrane novine i časopise koji su pretplatnicima stizali poštom iz inostranstva.
Zakon o pošti, koji je mlada srpska država donela 1. maja 1866. godine, predviđao je i štampanje poštanskih maraka kojima bi se naplaćivala poštarina, odnosno slanje pisama. Tako je 1. jula 1866. godine objavljena prva redovna marka sa portretom kneza Mihaila Obrenovića, prva srpska marka koja je služila za naplatu poštarine.

Paradoksalno je što i marke imaju šalterski vek trajanja. Cena im skače čim ih stave ad akta. Redovne, za  naplatu poštarine,  sa milionskim tiražima, doštampavaju se s vremena na vreme, pa ih prirodno naslede neke druge. Marke nekog prigodnog izdanja nalaze se u prodaji najduže tri godine od godine njihovog izdavanja. Ukoliko se u tom roku ne proda ceo tiraž pojedinačne prigodne marke, one šalterima ostaju samo kao deo godišnjih i polugodišnjih kompleta, odnosno spomen-albuma, tematskih garnitura i drugih filatelističkih proizvoda, a sav „višak” se povlači. Deo preostale, neprodate količine se trajno čuva u arhivi Pošte Srbije, za različite potrebe, dok se deo tiraža rashoduje, u skladu sa važećim aktima Pošte Srbije, u prevodu komisijski uništava, odnosno „spaljuje”. Ko ih kupi na vreme, kupio je, ko nije, mora da luta po specijalizovanim sajmovima da bi ih našao ili ode na virtuelno tržište da potraži sreću.

Inače, svako može da aplicira za sopstvenu marku odnosno, „personalizovanu poštansku marku“, kako se ta usluga u Pošti Srbije zvanično naziva. Ako se kome prohte, može da oblikuje vlastiti mali papirni spomenik sa željenim motivima, pusti u promet svoj selfi, obavesti javnost o izgledu stana, kuće, upozna nas sa decom, unucima. Ali, operacija mora biti izvedena po diktatima domaćina – mora da sadrži sve obavezne elemente poštanske marke, oznaku nominalne vrednosti, naziv zemlje, godinu izdanja, a najmanja količina za poručivanje je 200 komada. Pa ko voli da ga lepe na koverat i da mu na facu lupaju pečate, molim lepo, navali narode, ako imaš para. Na stranu činjenica da ih kolekcionari obožavaju. Što ekscentričnije, to poželjnije.

Dozvolu za štampanje poštanskih maraka u Srbiji imaju Zavod za izradu novčanica i kovanog novca u Beogradu i štamparija „Forum” u Novom Sadu. Ove dve kuće su jedine koje ispunjavaju sve tehničko–tehnološke i bezbednosne kriterijume za štampanje vrednosnih papira u koje spadaju poštanske marke, ističu naši sagovornici. Inače, za razliku od nekih pomodnih svetskih iskoraka, naše marke su vintidž, starovremene i po načinu na koji se lepe na podlogu. I dalje moraš da ih poližeš ili prineseš na vlažni jastučić da bi ih fiksirao na kovertu, razglednicu. Neke druge strane pošte prešle su na samolepive, odnosno self-adhesive marke. Kao sličice za dečje albume ili stikeri za šerpe, lonce, poklopce, čaše u samoposluzi. Kolekcionari preferiraju klasiku. Samolepljive su, u suštini, „jeftine“, masovne… Nisu ni prineti ekskluzivi.

Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i pravilima korišćenja sajta.

Sajt je zaštićen pomocu reCaptcha i Google. Google Politika Privatnosti i Google Uslovi Korišćenja su primenjeni.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.