Svako čeka svoj sudnji dan

Na kraju je ispalo da je ministar privrede Željko Sertić uspeo da ubedi misiju MMF-a da bar za 17 preduzeća u dugogodišnjem restrukturiranju produži veštački život u kome se nalaze na račun države, odnosno poreskih obveznika, a da je premijer Vučić tom prilikom sam sebe direktno demantovao. Sad treba da se vidi šta se sa ovih 17 gubitaša može uraditi za godinu dana, što nije moglo da se uradi za prethodnu deceniju i po

Prvo je ministar Sertić najavio da će za 25 preduzeća u restrukturiranju od MMF-a tražiti pristanak na produženu zaštitu od poverilaca, godinu ili dve, dok se ne pripremi njihova privatizacija, na šta je premijer Vučić javno odbrusio da je to „glupa ideja“ koju ne prihvata i da neće da moli MMF jer je „sit prolongiranja“. Međutim, već sutradan se ta ideja „opametila“ pa je premijer potvrdio da od predstavnika MMF-a, koji su u Srbiji boravili od 29. aprila do 12. maja, traži da se na godinu dana produži zaštita za 17 preduzeća u restrukturiranju, koja zapošljavaju 15.000 radnika. Još je i skrenuo pažnju da će se upravo Sertić suočavati sa najvećim problemom, a to je privatizacija, na čijem ubrzanju insistira MMF, ali i međunarodni kreditori koji daju pozajmice za restrukturiranje javnih preduzeća i isplatu otpremnina radnicima.

Epilog te priče je da je na spisku „zaštićenih“ ostalo 17 preduzeća i da su Vučić i Sertić „u četiri zida“ rešili nesporazume, ako ih je uopšte i bilo. To znači da će ministar privrede biti na mukama da opravda poene koje je dobio u „dvoboju“ sa premijerom, kako je to javnosti izgledalo, kad u narednim mesecima bude rešavao sudbine preduzeća koja godinama ne rade ili samo knjiže gubitke, a velikom broju radnika će biti produžena agonija u kojoj žive deceniju ili dve.

U postupku restrukturiranja se nalazi 97 preduzeća kojima od juna ističe zaštita od poverilaca i od kojih država uglavnom ima najveća potraživanja, a zapošljavaju oko 37.500 radnika. U tu grupu nije uključeno 40 preduzeća u restrukturiranju koja su akcionim planom Vlade Srbije predviđena za stečaj, kao i sedam preduzeća sa Kosova i Metohije koja će biti privatizovana u posebnom procesu na osnovu Briselskog sporazuma.

Ta preduzeća su od 2002. godine bila zaštićena od prinudne naplate dugova, a nakon što je Ustavni sud Srbije novembra 2013. godine doneo rešenje o neustavnosti takve odredba Zakona o privatizaciji, zakon je izmenjen sredinom 2014. i zaštita od poverilaca je oročena do kraja maja 2015. godine. Kako se taj rok približavao, a nije se video kraj restrukturiranja i mogućnost prodaje velikih sistema, resorni ministar je imao samo dve opcije – da im ponovo produži zaštitu, ili da dozvoli poveriocima da im stave katanac na vrata. Podeljena su mišljenja o tome koje je od ta dva rešenja manje loše,  jer teško da ima dobrog za preduzeća kojima se ozbiljno nije bavila nijedna prethodna vlast, koja ukupno duguju oko četiri milijarde evra i čiji su dugovi mnogo veći od vrednosti imovine.

Enormni troškovi

Sve računice pokazuju da je za preduzeća u restrukturiranju iz državnog budžeta izdvajano godišnje oko 750 miliona evra, što znači da je taj trošak za prethodnih 12 godina bio više od devet milijardi evra. Stoga su ekonomisti s pravom upozoravali da se zaštitom jednog broja gubitaša nanosi velika šteta ostatku privrede i da su mnoge male firme morale da budu zatvorene, jer nisu mogle da naplate svoja potraživanja.  A i tamo su radili neki radnici koji su pritom, za razliku od ovih gubitaša, svoje plate zaradili.

Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetprvom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“