Svako može da bude učitelj

Ministarstvo je počelo da dodeljuje studentske stipendije za buduće nastavnike. To je dobar potez, ali nedovoljan da se reši problem dovoljno kvalitetnog kadra

U osnovnim školama u Srbiji u školskoj 2020/21. godini radilo je 41.437 nastavnika, a u srednjim 22.386, pokazuju podaci Ministarstva prosvete. Koliko je među njima nestručnih, koje su struke posebno deficitarne, u kojim delovima Srbije su đaci najviše ugroženi – sve su to pitanja na koja iz resornog ministarstva odgovor nismo dobili.

Ako je suditi po podacima koji su izneti u javnost još 2018, kada je tadašnji ministar prosvete Mladen Šarčević otvorio ovaj problem, u našim školama predaje više od 1.000 nastavnika koji nemaju odgovarajuće kvalifikacije. Bilo da su kao predavači za neke predmete angažovani studenti ili da ih predaju nastavnici drugih predmeta. Nije neobično da učitelji drže predmetnu nastavu u višim razredima osnovne škole, da matematiku predaje geograf ili neko ko je, prema svedočenju bivšeg ministra, završio menadžment na privatnom fakultetu. Čak i škole u Beogradu imaju problem da nađu profesore informatike. Strani jezici – engleski i nemački su tek posebna priča. U Vojvodini se mnogi nastavnici stranog jezika suočavaju sa zahtevom da pored srpskog moraju da znaju i jezik nacionalne manjine u sredini u kojoj rade.

U Ministarstvu prosvete kažu da je nedostatak nastavnika određenih profila „pitanje sa kojim se u većem ili manjem obimu suočava veliki broj država“.

„Pojedine osnovne škole u situaciji kada nisu mogle da na određeno vreme angažuju nastavnike u skladu sa pravilnikom, angažovale su nastavnike srodnih predmeta da drže uglavnom matematiku i fiziku i u mnogom manjem obimu druge predmete. Ministarstvo je pokrenulo dijalog sa matičnim fakultetima o pripremi programa kratkih ciklusa kako bi se nastavnici koji su završili srodne fakultete, a koji su se u praksi pokazali kao vredni za školu i sredinu u kojoj rade, dokvalifikovali“, naveli su iz Ministarstva u pisanom odgovoru našem listu. Zanimljivo je da su identičan odgovor poslali drugi medijima još krajem 2019. 

Stipendije za deficitarne kadrove

U međuvremenu, Ministarstvo je počelo da dodeljuje stipendije studentima koji se školuju za ova zanimanja. Za iduću školsku godinu planirano je stipendiranje 250 studenata druge i treće godine koji studiraju matematiku, fiziku, informatiku, engleski, srpski i nemački jezik, a oni će mesečno dobijati po 12.000 dinara.

Potez dobar, ali nedovoljan da reši problem. I ovogodišnji prvi upisni rok na fakultete potvrdio je slabo interesovanje mladih za nastavnička zanimanja, a na studijskim programima za školovanje nastavnika na prste jedne ruke se mogu izbrojati brucoši koji svoju profesionalnu budućnost vide u učionici. Čak i struke koje trenutno nisu deficitarne, poput nastavnika srpskog jezika i književnosti, u budućnosti bi mogle da se suoče sa manjkom kadrova zbog sve manjeg broja upisanih studenata. Sa kvalitetnim studentima sve više kubure i učiteljski fakulteti koji su poslednjih godina došli u situaciju da ne biraju kandidate, već upisuju sve koji polože prijemni. 

Male plate

„Kada se eliminišu faktori da zbog loših plata postoji manjak nastavnika nekih predmeta i slabo interesovanje za nastavničke fakultete, mi imamo dosta dobru kvalifikacionu strukturu nastavnika, čak bolju od Amerike, pa i od nekih evropskih zemalja u smislu da matematičari predaju matematiku, da neko ko je završio jezike to predaje. Ali nikada nismo rešili problem školovanja za nastavnika i stručnjaka za određeni predmet“, kaže Ivan Ivić, penzionisani profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu i jedan od autora najstudioznije Strategije razvoja obrazovanja Srbije do 2020. godine.

Kako objašnjava, to su u osnovi dve profesije. „Pre nekoliko godina smo sa Biološkim fakultetom konstatovali da njihovi studijski programi spremaju biologe istraživače, a između 90 i 95 odsto onih koji diplomiraju odlazi da predaje biologiju u osnovnim i srednjim školama. Neko ko studira francuski ili engleski bavi se istorijom jezika, njegovom strukturom, karakteristikama i on je filolog i prevodilac, a profesor jezika uči decu tom jeziku. Ogromna je razlika između ta dva zanimanja“, ističe profesor Ivić. 

Ivić se priseća seminara koje je u SANU svojevremeno organizovao akademik Milo Marjanović, a na kome je gostovao predsednik svetske organizacije nastavnika matematike iz Kanade.

„On je izneo nešto što je za naše matematičare bilo iznenađenje, a to je da se čak razlikuje program matematike za one koji će predavati u osnovnoj, od programa po kojem se školuju oni koji će držati nastavu u srednjoj školi“,  navodi Ivić.

Podseća da je prethodna Strategija predvidela formiranje i akreditaciju studijskih programa za obrazovanje nastavnika, na kojima bi studenti tri godine izučavali oblast koju će predavati, a dve godine sve ono što ih čini nastavnicima. A to, dodaje Ivić, nije samo obrazovanje iz psiholoških, pedagoških i metodičkih disciplina. Jedan od retkih koji ima akreditovan nastavnički smer je Hemijski fakultet u Beogradu. 

Na pitanje ko bi upisivao takve studijske programe kada je interesovanje svršenih srednjoškolaca ionako malo, Ivić odgovara da je to odvojen problem koji se ne rešava programima, već ugledom i finansiranjem nastavničke profesije.

 „Najefikasnija reformu obrazovanja je sproveo nekadašnji premijer Japana Nakasone tako što je svima koji rade u školama i nastavi povećao plate za 30 odsto u odnosu na druge korisnike budžeta i tako je rešio problem kvaliteta nastavnika“, kaže Ivić.

Matematiku zna, pedagog nula

Nedostatak psihološkog, pedagoškog i metodičkog znanja je konstantna boljka velikog broja naših nastavnika, posebno onih koji predaju u srednjim stručnim školama iako je već deceniju na snazi zakonska obaveza da svi koji rade u nastavi moraju steći obrazovanje iz tih disciplina u određenom obimu tokom studija ili nakon diplomiranja. 

U prethodnoj Strategiji je konstatovano da sadašnji sistem inicijalnog obrazovanja nastavnika ne daje kvalitetno rešenje jer učiteljski fakulteti stavljaju akcenat za pedagoške kompetencije budućih učitelja, uz značajan nedostatak stručnih, a s druge strane fakulteti na kojima se obrazuju predmetni nastavnici razvijaju pre svega stručne kompetencije, zanemarujući one iz domena psihologije, pedagogije i metodike.

Upravo su ovo oblasti u kojima nastavnici treba da se dodatno usavršavaju, smatra veliki broj roditelja koji su učestvovali u anketi portala Nova ekonomija. Oni kažu da nastavnici treba da nauče kako da prenesu znanje, da deci objašnjavaju tako da im bude zanimljivije, da kod učenika probude radoznalost, da ih motivišu za učenje, „a ne da predaju po šablonu“ i na tradicionalan način. 

Od 420 roditelja koji su učestvovali u anketi, 44 odsto veruje da su učitelji, odnosno nastavnici koji predaju njihovoj deci stručni, a sličan procenat kaže da uglavnom jesu. Oko 39 odsto ispitanika zamera nastavnicima što prebrzo prelaze gradivo, petina smatra da su časovi nezanimljivi, 12,8 odsto ističe da učitelji/nastavnici nerazumljivo objašnjavaju. Oko 12 odsto tvrdi da uopšte ne objašnjavaju lekcije. 

U našoj zemlji ne postoji istraživanje koje bi pokazalo kakav je kvalitet nastavnog kadra koji radi u školama, niti instrumenti koji mere kvalitet njihovog rada. Ali podaci iz spoljašnjeg vrednovanja kvaliteta rada škola (takozvana eksterna evaluacija) pokazuju da su nastava i učenje najslabija karika, a upravo to je primarna delatnost nastavnika.

„Mi imamo okvir kompetencija za profesiju nastavnika i to bi trebalo da budu smernice šta radi kvalitetan nastavnik. Taj dokument bi trebalo osavremeniti u kontekstu pandemije i nekih novih veština koje su potrebne nastavnicima, međutim mi nemamo nikakav formalni sistem kojim bismo proverili kvalitet nastavnika na nivou države. Stručni saradnici u nekim školama rade procenu kompetencija svojih nastavnika, ali su to pojedinačne inicijative“, kaže Jasminka Čekić Marković, direktorka Centra za obrazovne politike.

Ona podseća da svi nastavnici za rad u školi polažu ispit za dobijanje licence, ali da izostaje praćenje, te da u praksi nikad nije zaživelo ocenjivanje nastavnika od strane učenika po zadatim kriterijumima, a mali broj škola radi to na sopstvenu inicijativu. Čekić Marković dodaje da se o kvalitetu nastave i nastavnika posredno može zaključivati na osnovu obrazovnih postiguća učenika na nacionalnim i međunarodnim istraživanjima.

„PISA kaže da naši učenici ne funkcionišu sjajno na međunarodnom nivou. To ne znači da su naša deca manje pametna, već indirektno govori da nastavnici ne uspevaju da kod dece razviju dovoljan nivo funkcionalne pismenosti, ni jezičke, ni matematičke, ni iz prirodnih nauka. Prosek na nivou države sa završnog ispita nije visok i generalno gledano bodovi ne rastu, pa se i na osnovu toga mogu izvući zaključci o kvalitetu rada nastavnika na sistemskom i pojedinačnom nivou, ali nažalost to ne činimo“, kaže naša sagovornica.

Ideja da oni koji rade dobro budu bolje plaćeni pominjana je u sklopu priče o uvođenju platnih razreda, ali se od toga nije odmaklo. Što se tiče plata, moglo bi se reći da u Srbiji vlada uravnilovka, jer svi nastavnici, bez obzira na to da li predaju u osnovnoj ili srednjoj školi imaju istu početnu platu, a uvećanje se dobija po osnovu minulog rada i starešinstva. Da je Srbija na dnu lestvice prema razlici u platama nastavnika pokazuje i poslednji ciklus PISA istraživanja iz 2018. 

Naime, u zemljama koje su učestvovale u PISA studiji analiziran je i raspon plata nastavnika, odnosno procentualno povećanje plate od početne do najviše zarade koju nastavnik može primiti. Srbija spada u zemlje u kojima je razlika u početnoj i maksimalnoj plati nastavnika izrazito mala. Maksimalno povećanje plate nastavnika iznosi samo 16 odsto početne plate i taj procenat je isti i za nastavnike osnovne i za nastavnike srednje škole. U odnosu na referentne zemlje, u Srbiji je veće povećanje samo u odnosu na Severnu Makedoniju, gde ne postoji raspon u platama nastavnika. U Rumuniji plata nastavnika može biti skoro duplo veća od početne, u Sloveniji, Mađarskoj i Poljskoj razlika iznosi oko 70 odsto, dok u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj plata nastavnika može biti za skoro polovinu veća od početne, navodi se u izveštaju.

Podizanje kvaliteta nastavnika je jedan od najdelotvornijih načina za unapređenje kvalitet obrazovanja, ukazuju stručnjaci. Pored inicijalnog obrazovanja nastavnika i u domenu njihovog stručnog usavršavanja postoje brojni problemi, pre svega u praćenju, jer niko ne proverava da li prosvetni radnici ono što su naučili na seminarima i obukama primenjuju kasnije u učionicama. 

Na papiru postoji uspostavljen sistem nastavničkih zvanja kojima po zakonu pripada i veća plata, međutim ni to do danas nije sprovedeno u praksi. Ivan Ivić kao rešenje navodi uspostavljanje sistema profesionalnog napredovanja nastavnika po uzoru na visoko obrazovanje, sa jasnim kriterijumima, koje bi pratilo odgovarajuće povećanje plata. Sve to je detaljno predviđeno prethodnom obrazovnom strategijom koja je u najvećoj meri ostala mrtvo slovo na papiru.