SVE BOJE UMETNIČKE NEVOLJE

SAMO UZAK KRUG STVARALACA MOŽE DA ŽIVI OD PRODAJE RADOVA, I TO ONI DIGITALNO PISMENI I MARKETINŠKI NADARENI. TRŽIŠTE NAJVIŠE CENI MRTVE UMETNIKE, IAKO IMA I PAR OAZA ZA AKTUELNE STVARAOCE. TAKVIH KOLEKCIONARA JE ŠAČICA MEĐU NAJVIŠOM KLASOM „LJUBITELJA“, ČIJA JE ODLIKA DA IZMUZU TOG „SREĆNIKA“ – ŠTO IM JE UOPŠTE PRIVUKAO PAŽNJU U MORU SLIČNIH. PA SE ZADOVOLJE I MRVICAMA

Onaj ko prati likovnu scenu, svestan je enormnog broja izložbi, samo po Beogradu. Zna i da među postavkama ima najrazličitijih umetničkih izraza, kao i tematika, od kojih mu neke i ne leže, ako bi odlučio da zaređa po galerijama. A toga se čuva iz nekoliko razloga, utvrđenih dugotrpeljivim iskustvom.

Prvo, sve se ređe dešava da se takav kući vrati oplemenjen, ili bar zabavljen, jer sve se stapa u nekom sivilu bezidejnosti, da ’proste gospoda autori. Da l’ je problem što se umetnici uklapaju u koncepte kustosa, ili su se zavozali na probitačan fazon koji su najzad otkrili, ili nije bilo dovoljno para da se zamisao izvede.., ili naprosto više i ne mogu, nije nam poznato. Ali nismo ni dužni da razumemo potkontekst promašaja, ako nas samo delo baš ničim nije dodirnulo, sve pričajući o tragediji rata, položaju migranata, zlodelima patrijarhata, ugroženosti prirode i radničkih prava…

Izuzetaka naravno ima, pa vas nešto iz bogate ponude ipak raspilavi, il’ angažuje mozak. Ali se mora priznati da je autor takvog rada najčešće iz inostranstva, iako mahom komšijskog, pa se pitate šta nas to diskvalifikuje u odnosu na okruženje. Međutim, takvi primeri su i jedini zaslužni što se i dalje smatramo ljubiteljima umetnosti, pa zahvaljujemo bogu na agendi organizatora retkih izložbi sa smislom.

Drugo, pred obilazak galerijskih prostora, unapred se mrštite jer znate koga ćete tamo zateći, bilo od publike, bilo od protokolarnih lica, istina prisutnih samo u izuzetnim prilikama. Kad smo već kod ovih, ne zna se da li je gore kad su sveprisutni (kao jedan počivši ministar), ili kad se pojavljuju shodno ličnim i političkim preferencijama.

Njih na stranu, jer su stvarno nebitni, šta se na izložbama dešava sa „običnom“ publikom? Ona često postaje „izuzetna“, plamteći od ponosa sobom što se našla na dotičnom mestu. U to ime obuče se najbolji ili šik komad garderobe, adekvatan držanju šampanjskih čaša, u pojedinim galerijama, koje se smatraju prestižnim.

Ovde se svi jedni drugima kurtoazno keze i klimaju glavama, a kad se zapiju, takozvani „smol tok“ pretvara se u besmisleno raspredanje ko zna čega.

Izabrani odlaze negde na večeru da proslave „uspeh“ umetnika, dok su prekobrojni demoralisani svojom nebitnošću. Ona će se kasnije, kad su stvaraoci u pitanju, odraziti na pozive na nove izložbe, i sve drugo što može da ih proprati, od nagrada do ateljea.

Ne zna sve ovo, srećom, „običan“ ljubitelj umetnosti, ali je poznato novinarima i samim umetnicima, koji stoga znaju da moraju da se „mingluju“, ili drugim rečima, da se čepe kustosima od kojih im zavisi sudbina. A to se oseća u atmosferi galerije, svoj napetoj. Još ako u prostoru ima TV kamera, sve biva daleko izveštačenije. Radove niko ni ne pogleda, a i kako bi u tolikoj gužvi?

U slučaju manje poznatih stvaralaca, gužvu pravi familija, kolege i prijatelji. Ni tad nema mnogo mesta za opservaciju izloženog, jer razgovor krene u pravcu anegdota iz života nekih koje svi poznaju, te mu ovo dođe kao neka mala sahrana.

Sahrana i jeste, u finansijskom smislu, jer umetnik je taj koji je najčešće sve platio, od prevoza svojih dela, do koktela. Sam kreativan rad je najčešće neplaćen, kao i ideja. I sad treba neko da se raduje što će ga poneko potapšati po ramenu, ako je do guše u kreditima ili kakvim drugim dugovima. Ali, šta će mučenik, nešto ga iznutra tera da istu grešku ponavlja iznova i iznova.

Prethodnih nekoliko pasusa moglo bi da se svrsta u treći razlog vašeg premišljanja – hoćete li ili nećete na otvaranje neke izložbe. Toj tački se može dodati i nemogućnost kritike, čak i one najprijateljskije, sa potencijalom da stvari popravi. Svi se nešto vređaju, pa se među javno izrečenim komentarima nalaze samo reči pohvale, a ogovaraće se po kuloarima.

„Običan“ ljubitelj umetnosti ne može ni da zamisli kakvih sve pikanterija ima u ovim abrovima. Naime, malena umetnička zajednica tako je skučena da svako zna o svakom i kad se razveo, i sa kim je muža ili ženu varao, kao i kakvim se sredstvima služio da bi došao do ispunjenja cilja. I te zakulisne radnje, kao i njihova prepričavanja, vibriraju ambijentom, gutajući eksponate krvožedno.

Sami radovi, te pretpostavljena svrha okupljanja, ostaće zabeleženi ako ne u sećanju, ono u katalogu, skupa sa kustoskim tumačenjem šta je neko hteo da kaže svojim crtežima, skulpturama, instalacijama… I to obično na način da vam je nakon čitanja viđeno još nejasnije (što i nije bitno ako vas odvali delo).

U taj štampani materijal utkano je mahom mnogo truda dizajnera, prelamača, štampara, premda se najčešće baci na deset metara od galerije. Ali, kažu, katalog je jedini bitan za nečiju karijeru, ili se to pričalo pre dominacije interneta.

Sad nečemu može da se nada samo onaj koji vlada strategijom marketinga na Instagramu (Fejsbuk je, tvrde, prevaziđen). A kad onda crtati, slikati.., razmišljati o radovima, i još muvati se, važno za akademski uspeh, kako rekosmo, dok su mreže, kažu, spona sa tržištem.

E, tek tu otvaramo Pandorinu kutiju, jer navodno samo uzak krug stvaralaca može da živi od prodaje radova, i to oni digitalno pismeni i marketinški nadareni. Tržište najviše ceni mrtve umetnike, iako ima i par oaza za aktuelne stvaraoce. Takvih kolekcionara je šačica među najvišom klasom „ljubitelja“, čija je odlika da izmuzu tog „srećnika“ – što im je uopšte privukao pažnju u moru sličnih. Pa se zadovolje i mrvicama.

Sve se nade zato polažu u inostranu klijentelu, ali i to ume da presedne. Dok se izlazak rada iz zemlje ozvaniči dozvolom, delo adekvatno spakuje, nađe transporter, poplaćaju takse.., zna se i požaliti što se u takvu transakciju i upuštalo.

Slično je i sa slanjem dela na inostrane postavke, makar i na uvaženim mestima, opet se sve obije o umetnikova leđa, osim ako se ne radi o megazvezdama. A jedina takva prava odavno je odavde otperjala, pa je iz čiste zavisti ostali pljuju. A vlastima spočitavaju možda i jedini ispravan gest u proteklim decenijama, to što su njenu retrospektivu platili 660.000 evra, od ukupnih milion i trista. A baš ta postavka bila je presedan u izlagačkom životu prestonice i cele Srbije.

Tako bi sledeći razlog za izuzeće iz ture po galerijama, bila sigurnost da grom ne udara dvaput u isto mesto. To što ponekad zatutnji izdaleka, putem medijskih pompeznih najava, apsolutno ne garantuje kvalitet udarca.

Kvalitet se ponekad nagrađuje otkupom rada od strane Ministarstva kulture, ali i određenih muzejskih i galerijskih institucija. Ni tu nema mesta za slobodne strelce, već je opet krucijalno „minglovanje“ s pravim osobama. One će tog svog štićenika preporučiti gde treba, pa će njegov rad krasiti kakav magacin, zvani depoom. Zidovi institucija koje su nekad (na trajnu pozajmicu) dobijale otkupljene radove, već dugo su zauzeti, što ne sprečava sistem da svake godine produkuje još po stotinak vizuelnih umetnika. I niko da kaže đacima šta ih čeka kad izađu iz klobuka akademija.

Veliki deo njih završi u prosveti, a malobrojni po univerzitetima, kad im je bar egzistencija osigurana. To što će nastava, a posebno administracija, sasvim da ih iscrpi, odraziće se naravno na kvalitet nastave. Brojni su svršeni studenti što egzistiraju preko angažmana po nesrodnim branšama, dok su uključeni u filmsku industriju pobednici poražavajućih prilika.

Na spisku umetničkih nevolja je i to što su im esnafska udruženja urušena, ULUPUDS potpunom neaktivnošću, a ULUS preteranim zalaganjem za kvazileve ideologije, umesto da se salome oko rešavanja kupovine pribora i materijala po sniženim cenama, plaćanja zaostalih doprinosa PIO samostalnim umetnicima (što je dužnost opština koje su dug i nakarikale), i oko sličnih ovozemaljskih pitanja.

Jok, oni nalaze za shodno da naplaćuju izlaganje u „svojim“ prostorima (Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ i Galeriji u Knez Mihailovoj), koji će im država po svoj prilici oduzeti, znajući bolje šta bi „kreirali“ na datoj lokaciji, baš kao što su uradili i sa ateljeima.

Zato ulusovci i predvode sporadične proteste, uglavnom ispred Ministarstva. Te je skupove tužno gledati, ne samo zbog mizernog broja prisutnih, već i zbog ikonografije, nalik parolama iz NOB-a.

Začudo, jer ni mejnstrim ne reflektuje moć, postoji i tzv. alternativna scena, što se od glavne razlikuje po uslovima prezentacije, ali i ugođaja na otvaranjima. Zdanja Ostavinske galerije, Magacina, Kvake 22, prilično su devastirana, što gotovo da garantuje da publika bar neće biti nakinđurena. Ali, usiljenosti ima i ovde, jer treba se predstaviti kao najalternativniji alternativac što je ikad planetom hodio.

Deo „kolača“ vidljivosti odlazi i na Ruse, naše nove susede. Oni ne samo da imaju novca da isfinansiraju produkciju, već su i vredni toliko da ne mogu da se mere ni sa najvećim domaćim vrkoholikom. Oni obogaćuju kulturnu ponudu, ali u smislu kvantiteta, dok je kvalitet opet upitan. Ako nečem stvarno doprinose, to je onda broj klanova, zasnovanih na ličnom interesu. U takvim konstelacijama, kome je još do umetnosti? Zato se zavucite pod pokrivač i gledajte rijalitije.