Svet počiva na ženi, a etika ga pokreće

Srboslav Ilić praktično ne živi na toj adresi, već u Maršala Tita 14. Jer, tako stoji na tabli ispred ateljea, adaptirane šupe, stambeno-radnog prostora. Ne mora Srba tu da noći, ali mu se nekad prispava nakon mnogih časova slikanja minijatura. Minuociznih prikaza socijalnih, religijskih i drugih odnosa. Neki bi rekli za njega da je naivac, drugi pripadnik art-bruta, dok bi on sebe svrst’o, ako baš mora, u samouke slikare. One što stvaraju maštom, a ne po naučenim principima. „Za Iliju Bašičevića Bosilja kažu da je naivan, a on je svevremen, večan“, tvrdi za slavnog, „rahmetli“ (njegov izraz!) kolegu iz Šida, što je završio po raznim enciklopedijama.

Srba se spremio za susret, očešljao se, kaže, kupio mleko za „dve dame“ koje će mu doći u goste. On ženski rod ne ceni iz kurtoazije, već iskreno, stvarno, pa ih proslavlja na slikama. One su te na kojima „stoji kuća“- ma kakva kuća, čitav svet -oslikan na drvenoj karlici. One su u prvim borbenim linijama u bici protiv aždaje, odnosno „lažnog“ savremenog života, opterećenog politikom. Tačnije, nevidljivom emanacijom koja vuče konce zarad kapitala, nemerljivog poznatim nam ciframa. U tu borbu ćemo da krenemo kad se „jednom, probudimo“, objašnjava jedinstveni prikaz aždaje u umetničkom svetu, gde „neman nije tašta“. Ona izlazi iz usta vladara, Srbina je poenta. Srećom, pa nam je on vodič kroz sopstveni opus, sazdan od bezbroj (ne)prilika.

Sobičak, u kome njemu nije hladno, a mi se smrzavamo, pun je njegovih radova. Svi su sitni, pa su se stisli po zidovima i policama. Sad su mu ključevi u fokusu, nabavio je hrpu preko „Kupinda“. Neki su iskorišćeni za šta su i kupljeni – za prastari nameštaj, a druge je umetnuo u radove. U „U srce sam te zaključao“, sa srcolikim završetkom „alatke“. U „Ključ – katanac – ko me pipne – magarac“, kao vrstu autoportreta, u „Gutača ključeva“, koji spaja posao i zadovoljstvo. „Pošto on ne pravi iluziju, nego stvarno ključeve guta, neko će ostati zaključan u liftu, neka tajna ostati sakrivena“, vodi nas kroz kućnu postavku. Na redu je delo „Nema Francuza“, gde će faliti „francuski ključ“ u moru drugih ključeva. E, sad, što se to poklopilo sa tragedijom u Parizu, nije stvar slučaja, u koji Srba ne veruje. „Ovo jeste užasna situacija, ali niko da se seti miliona ljudi pomrlih u brojnim francuskim kolonijama“, on hoće da istera pravdu. Jer, on se ne bavi Estetikom, ni Erotikom (premda ga mnogi nagovaraju), već Etikom. Kritikom društvenih pojava punom iščašenog humora.

Kad smo već kod kolonija, misao ga odvlači u tom smeru.“Nedavno sam bio na jednoj, na Zlatiboru, u organizaciji Muzeja naivne i marginalne umetnosti iz Jagodine. Kad su me mediji pitali kako mi je, nije mi palo na pamet da kažem ’fino, baš se lepo družimo’, jer to je kliše“, veze Srba dalje. Na pitanje je odgovorio pitanjima – ima li života posle smrti i kada će Srbi otići u kosmos, sa logičnim potpitanjem – hoće li tamo prvi stići Hrvati, uz pomoć pape.