„Svi su isti“ je najveća pošast

Vesna Radojević, urednica sajta Raskrikavanje, koji je deo poznatog portala Krik, spada u malu grupu mladih novinara koji su uspeli da se probiju i „naprave ime“ iako rade u malo, formalno gledano, marginalnom mediju, a pritom se tvrdoglavo i čvrsto drže osnovnih novinarskih i etičkih principa. Nijedna vlast ne voli takve novinare i takve medije koji joj stalno otkrivaju afere i postaju oštar kamen u cipeli, ali je to sada baš zaoštreno – vlast je ovu grupicu preostalih profesionalnih medija proglasila za svoje neprijatelje. I sa tim se svakog dana treba boriti.

Stalno govorimo o medijskoj pismenosti. Čemu uopšte služe mediji, ako će ljudi sami morati da razluče šta je istina, a šta nije, od onoga što mediji objave? Uvek je bilo lažnih vesti, ali nikad nije bilo da ovoliko sama država, zapravo vlast, bude najveći proizvođač lažnih vesti.

Mislim da ne treba uopšte da teramo ljude u takvu vrstu angažmana, da sad oni moraju sa strepnjom da gledaju Dnevnik i kažu „šta li je od ovoga tačno, a šta nije“. Oni treba da nateraju medije da budu odgovorni prema  njima i da ih obaveste  o onome što je najvažnije da znaju, da bi sutra doneli nekakve odluke. Mediji treba da sve spinove, medijske manipulacije koje u Srbiji uglavnom plasira jedna stranka i jedan čovek a to je SNS i Aleksandar Vučić, propuste kroz filtere i da to u što manjoj meri stiže do građana.

Kako će ljudi da nateraju medije da budu odgovorni i profesionalni?

Ne može da se pucne prstima i gotovo. Neko vreme će morati da prođe i na to bi trebalo da utiču i naš i vaš rad, čak i rad nekih političkih stranaka. Mene više brine ona druga velika grupa ljudi koju to uopšte ne zanima, ne samo politika nego ni vesti. Oni su naseli na jednu novu radikalsku propagandu da su svi loši i da se nikome ništa ne veruje. I to je najveća pošast u koju je društvo sada upalo ne samo u Srbiji, nego i u svetu. Poverenje je toliko poljuljano da više ne znate kome da verujete, a to je mnogo loše.

Onda ne verujete nikome?

Kada se razvijate i kada učite i u srednjoj školi i kroz fakultete, vi nađete neke autore, neke filozofe čije vam je mišljenje blisko, čitate njihove tekstove, nekako razvijate svoje kritičko razmišljanje ugledajući se na nekoga i to je potpuno u redu. Ne možemo se svesti na divlje društvo u kome niko nikome ne veruje. To je zaista veoma loše, a čini mi se da je posledica te užasne propagande koju već devet godina slušamo, da smo svi jedni drugima neprijatelji.

Postoje i ljudi koji prosto pokušavaju da sačuvaju svoje mentalno zdravlje time što prestaju da slušaju vesti. 

Da, ali zašto? Potpuno je porazno i tužno da su novinari koji rade po malim nezavisnim redakcijama non-stop u nekakvoj odbrani, u gardu, jer ih stalno vlast napada i mnogo je tužno kada vam zapravo nisu kriminalci najveći neprijatelji, nego vam je država najveći neprijatelj. Onda se ta agresija koja se oseća između vlasti, i medija, preliva i na ljude i oni kažu – neću ni vas da gledam, vi non-stop o Vučiću i stalno neka agresija i negativnost. Kako ih vratiti? Ja nemam odgovor na to. Ipak imam utisak da ako istrajete u onome što radite, ako radite tako da možete sebe da pogledate u ogledalu, da će onda nekad neki plod vašeg rada da dođe, ne samo po vas nego i po čitavo društvo. Mislim da mnogi novinari pomalo  zaboravljaju da nisu tu samo zbog sebe, nego su svi u nekom trenutku postali novinari i počeli da se bave medijima zbog  opšteg dobra. 

Tako bi trebalo da bude.

To se vidi na primeru kada izveštavate o nekom problemu, o malom čoveku kome je ugrožena reka, ugrožen most, niko ne obraća pažnju na njega, pa onda posle reporterske ekipe dođe neko ko je nadležan i popravi to. Mislim da su to dobri primeri kako novinarstvo i mediji mogu da menjaju ljudima život. Isto tako kada pišete i o ekonomiji i o kriminalu i kada osvetljavate ljudima te oblasti, onda im otvarate oči i oni kažu „nije to sve tako kao što mi pričaju sa Dnevnika RTS” Mislim da ne bi trebalo da budemo tužni zbog takvih naših dometa i da ne  treba mnogo sebe da bičujemo, niti da očekujemo od sebe nemoguće. Mi smo samo jedinke, sami smo, pojedinci smo.  I građani se nekad previše oslanjaju na novinare da će oni nešto da im promene, a to je zadatak čitavog društva.