Ta čudna stvorenja – deca

Čudniji od dece su njihovi roditelji. Toliko umeju da budu naporni, pasivno agresivni, aktivno agresivni, razmetljivi i hvalisavi, da je pravi rebus šta će od te njihove dece na kraju da ispadne

Nemam ništa protiv dece, ne daj bože! Ona su divna, nevina bića… dok ne odrastu i ne počnu da ucenjuju. A najgori ucenjivači postaju kad dobiju sopstvenu decu. Ne zna se ko je tada beskrupulozniji, majke ili očevi.

Da počnem od drugih, jer od njih se to manje očekuje. Jedna je majka, kaže naš narod i pod tim podrazumeva bezrezervnu posvećenast, dok se otac i leksički i logično poklapa sa kolac. Što mu često ne smeta da reproduktivnu funkciju ističe kao najvažniju u životu, iako posle krucijalnog čina oplodnje za to dete ni prstom nije mrdnuo. A bez iole blama što ovo govori i pred bezdetnim osobama. Šta ću, takva sam, pa me to pogađa.

Oni revnosniji umeju da budu još mnogo gori, pogotovu kao kolege u poslu. Recimo, fotografi, obrazovan i osvešćen soj muškaraca.Takvi prosto podrazumevaju da se usklađuješ prema njihovim obavezama. Naravno, prećutno, pasivno-agresivno. Ili, recimo, zbog posete fizijatru ili odlaska na vakcinaciju, redovno  kasne, ili odlaze neobavljenog zadatka. Vade se i na grčeve, probijanje prvih zuba, vajkaju na posledičnu nesanicu. Bez reči prebacivanja, samo nabrajanjem sopstvenih dužnosti, čine da se osećam kao ladolež. Kao da ceo dan provodim sa sve čet’ri podignute uvis. 

Majke znaju da budu još nepodnošljivije. Da zapadnu u trans repeticijom: „Moj, (recimo), Marko, mnogo je dobar, pažljiv, pametan…“. „Nije što je moj, ali stvarno je izuzetan“, obično zaključuju. I tako u beskraj, dok ne navuku moj protivprirodni animozitet na ličnost nedužnog čeljadeta.

A takvoj deci nije lako, odmalena moraju da opravdavaju majčinsku glorifikaciju. Pa ili stanu da se prave luckasta kako bi se ogradila od hvalospeva, što preraste u manir, pa postanu „izuzetna“ na mnogo nepoželjniji način. Ili izrastaju u multitalentovane osobe, visoko na skali drušvene hijerarhije. A kad malo zagrebeš, ni „l“ od lepog vaspitanja, naprosto su sobom obuzeti. Eto na šta me teraju te majke i očevi, da ja, bez poroda, sudim dečjim karakterima.

U genima sukob generacija

Drugi krenu da protivureče uvek i svima, kontriranje uđe u sastav njihove prirode. Navodi „Moja Maša ovo ili ono“ uliju im samopouzdanje koje se često ispostavi kao lažno, zbog čega se stalno dokazuju. U genima nam je sukob generacija, mladi prosto moraju da rade nešto sa čim se roditelj ne slaže. Primera radi, da lažu, ostvaruju duštveno neprihvatljive veze – sa mnogo starijim, ili pijandurama… Da idu u ekstreme, ponekad zađu u kriminal, al’ ni tad ne prestaje majčinsko obožavanje. Nekad nauštrb drugog sina il’ ćerke, kad nepravda prosto bode oči. Nekad rasporede zanos na sve potomke što često rezultira njihovim takmičarstvom, najčešće – u glupostima. Dešava se i da se roditelji podele po naklonostima.

Ali, ako se slučajno razgovor povede o nekoj mani, ona je sigurno zasluga drugog roditelja. Genetski preneta, jer sve što je bilo do deteta, ono je pretvorilo u čisto  zlato. Takav patološki odnos ne prestaje ni kad nejač stasa. Nastavi se sa spevanjem oda o nekom ko je praktično vaš vršnjak, veličanja postaju tragikomična. Takvo dete, sad već čovek, neće prestati da traži ženu ili muža sa podjednako snažnom refleksijom svog božanstva. 

Rezultat je tužan, u suštini potrage je tiranin, neko ko će stati u kraj njihovoj neobuzdanosti. Podsvesno će prezirati onog kome je idol.

Kod majki je primetan još jedan sindrom: ma kako se gnušale svog partnera, od koga se često razvode, vaspitanje sina će ići u pravcu pravljenja njegove kopije. Tako srpska mati odgaja begove, manipulatore i lenštine. Tatine ćerke su ipak sposobnije od maminih sinova, što je razlika između drugospoznatog – Elektra kompleksa i prvog, frojdovskog – edipovskog. I proizvod sveprisutnog patrijarhata, ugroženog emancipacijom, gde ženi ne preostaje ništa do da se dovija i radi za dvoje.

Nastavak teksta možete pročitati u 36. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“