TA KRHKA BILJKA, DEMOKRATIJA

Zašto se revolucionarni prevrati tako često završavaju neuspehom u vidu ustanovljavanja još jače i gore diktature ili tiranije i, sa druge strane, kojim to psihološkim veštinama građana treba da ovladaju da bi se demokratija u društvu, nakon svrgavanja diktatora, ustoličila?

Možda nam se ponekada čini da smo mi kao narod ili zajednica nekako posebno iracionalni i da neke druge zajednice ne bi tako lako dozvolile da izgube teškom mukom i kroz borbu stečene slobode i demokratska prava. Ipak, gledajući šire, na svet u celini, u prošlosti i u sadašnjosti, jasno je da su demokratija, kao i slobode i prava običnih građana nešto što se po pravilu teško stiče, ali ako se zapostavi, onda se spontano veoma brzo gubi i „vene“.

Zašto je to tako, pokušava da objasni američki psiholog iranskog porekla dr Fatali Mogadam (Fathali M. Moghaddam). On ističe da nam posmatranje društvenih revolucija kroz psihološku prizmu može pomoći da razumemo zašto se revolucionarni prevrati tako često završavaju neuspehom u vidu ustanovljavanja još jače i gore diktature ili tiranije. Primera ima napretek. Spomenimo samo Oktobarsku revoluciju u Rusiji ili Iransku revoluciju 1978. godine. I Arapsko proleće se, nažalost, pretežno završilo jačanjem diktatura, umesto njihovim slabljenjem.

RELATIVIZOVANJE DEMOKRATIJE

U istoriji ipak postoji par svetlih izuzetaka gde su revolucije u dužem periodu vodile porastu demokratije, kao na primer u američkoj borbi za nezavisnost ili u revolucionarnim promenama u Južnoafričkoj Republici. Mogadam smatra da je za dugoročni uspeh ovih revolucionarnih prevrata bila presudna ličnost vođa tih pokreta, koji su se (konkretno Džordž Vašington i Nelson Mandela) svesno odrekli apsolutističke moći i založili se za podelu vlasti, to jest demokratiju.

Ličnost vođe je naravno bitna za pozitivan tok i ishod promena nakon revolucionarnog prevrata. Ipak, po mišljenju Mogadama, ličnost vođe nije presudno bitna. Najbitnija stavka je nešto što Mogadam naziva društvenom „odskočnom daskom“ za vođe, a to je društveno okruženje ili neka vrsta demokratske svesti i demokratskih socijalnih i psiholoških veština u čitavom društvu. Mogadam kaže da je za uspon Hitlera bila presudna tadašnja društvena klima u Nemačkoj i tadašnja spremnost Nemaca da prigrle narcisa i diktatora oličenog u Hitleru. Naime, poznato je da su određene strukture ličnosti, kao na primer narcistične ili makijavelističke ličnosti, sklonije da se nametnu kao tiranske vođe. Takvih ljudi ima dovoljno u svakom momentu i u svim društvima. Potrebno je stoga da društvo bude u takvom stanju svesti, ili društveno-psiholoških okolnosti da, kao neka vrsta odskočne daske, „lansira“ diktatorsku figuru do pozicije neprikosnovene moći.

Da bi opravdali svoju ljubav prema neograničenoj vlasti, diktatori pribegavaju relativizovanju pojma demokratije. Tako se navode argumenti da demokratske vrednosti nisu univerzalne i da, na primer, u kineskoj kulturi demokratija znači jedno, a na zapadu drugo. Ili da je, recimo, Putinova Rusija demokratska zemlja u očima Rusa. 

Mogadam pobija ovo relativizovanje demokratskih vrednosti. On navodi primere istraživanja ponašanja šimpanzi, kao i ponašanja male dece, gde se jasno očituje da čak i one jedinke koje nisu „upile“ društvene norme (kao mala deca ili šimpanze) imaju jedan urođen i univerzalno prisutan osećaj i svest o tome šta je ispravno i pravedno društveno ponašanje. I šimpanze i mala deca će se žestoko pobuniti na nejednakosti u tretmanu ili na nedostatak reciprociteta u interakcijama.

Mogadam navodi nekoliko praktičnih i konkretnih pokazatelja stepena demokratije u određenom društvu:

• Hajd park kriterijum: postoji li nesputavana i nesankcionisana sloboda izražavanja? Da li svako može slobodno da iznese šta misli a da ne bude hapšen, suđen, kažnjavan, kinjen…
• Zaštita prava manjina: da li, bez obzira na nacionalnu, versku, seksualnu i ostale pripadnosti i karakteristike, svi imamo isti tretman i ista prava i obaveze?
• Nezavisno sudstvo
• Smenjivost vlasti, ali stvarna a ne „fasadna“: Da li je na izborima moguće zaista dovesti bilo kog drugog kandidata na vlast ili, kada vladaru istekne mandat, on prelazi sa pozicije predsednika na poziciju premijera, i tako ukrug?

PREVRAT JE SAMO POČETAK

Mogadam navodi da su se kroz istoriju događali mnogi prevrati, ali da su tokovi u društvu nakon inicijalno pozitivnih koraka, najčešće završavali u obnavljanju starih autokratskih načina vladanja.

Posle Oktobarske revolucije, došli su boljševici i Staljin, donoseći još goru diktaturu i tiraniju nego što je ranije postojala u doba ruskog carstva.

Nakon Kulturne revolucije, Kinom je zavladala despotska Maova ruka…

Mogadam ističe da je razlog neuspeha prevrata i revolucija na duže staze u tome što izvođenje prevrata zahteva jednu vrstu postupaka i oslanjanje na jednu vrstu psiholoških snaga kod sledbenika, dok se održavanje demokratičnosti zasniva na sasvim različitim i ponekad dijametralno suprotnim psihološkim procesima i veštinama, kako kod vođa, tako i kod sledbenika i subjekata promena, odnosno građana. 

Konkretno, za sprovođenje promena potrebno je da se ispune sledeći „uslovi“ u građanstvu: treba da postoji masovno nezadovoljstvo trenutnim stanjem u društvu, da postoji atribucija odgovornosti usmerena na trenutnu vlast (to jest da narod smatra i oseća da je vlast odgovorna za takvo stanje), da postoji vera da je promena moguća i da građani žele tu promenu. Napokon, mora da postoji i spremnost na ličnu žrtvu, na preuzimanje rizika da bi se promene izvele.

Kao što se vidi iz navedenog, svi gore navedeni psihološki procesi su manje više plod emocija koje se spontano pojavljuju.

Nasuprot ovim spontanim i pretežno emotivnim reakcijama, psihološki postupci i veštine koji pomažu da se demokratija u društvu, nakon svrgavanja diktatora, ustoliči i da dalje „raste i napreduje“, potpuno su drugačije i po mnogim aspektima suprotne od gore spomenutih „izliva“ emocija, borbenosti i poleta.

Treba naglasiti da sve socijalne i psihološke veštine koje ćemo navesti u daljem tekstu, a koje pomažu da se u društvu odbrani i učvrsti demokratija, jesu nešto što se uči i vežba. Dakle, uloga škole, ali i edukacije u odraslom dobu je tu presudna.

Evo nekih od tih veština, po mišljenju Mogadama:

• Sposobnost za prihvatanje grešaka. Tolerantnost prema sebi i drugima. Grešiti je ljudski i nikome neće „pasti kruna s glave“ ako pogreši.
• Kontinuirani trening (sebe i drugih) da ne mislimo u crno-belim terminima, već u kategorijama „sivog“. Naime, naša urođena ljudska sklonost je da se povodimo za jakim emocijama i donosimo ekstremne sudove. Kroz svesnost o ovoj opšteljudskoj slabosti, moguće je trenirati sebe da kontinuirano, svesno i voljno, preispitujemo svoje sudove i sudove drugih, kada primetimo da su ekstremni.
• Sposobnost i spremnost za kritičko preispitivanje svega. Svi mi smo po prirodi egocentrični, a kolektivno smo etnocentrični. Ipak, kroz edukaciju i vežbanje možemo da zauzdavamo i prevazilazimo tu svoju prirodnu sklonost koja nam nije na korist.
• Biti otvoren za interakciju sa onima koji su različiti od nas ili koji misle različito od nas. Izlagati se „provokativnim“ idejama. Učiti od drugih i drugačijih. Po tom pitanju, kao i u prethodnom slučaju, stalno moramo da prevazilazimo svoju opšteljudsku, prirodnu sklonost da se grupišemo sa sličnima sebi.
• Aktivno traženje informacija iz različitih izvora i debatovanje sa drugima. Na taj način izoštravamo svoje sudove i vežbamo sposobnosti logičkog mišljenja i komuniciranja.
• Uprkos otvorenosti za preispitivanje svega, zadržati svest o tome da opšteljudske vrednosti ipak postoje i da ne može sve da se relativizuje. Drugim rečima, postoji ono što bi se moglo nazvati univerzalno prihvatljivim dobrom i zlom. A kao što smo ranije istakli, demokratija spada u jednu od tih univerzalnih vrednosti oko kojih se svi (pa čak i mala deca i šimpanze) slažu.

UMERENE VS. EKSTREMNE SNAGE

Proučavajući revolucije koje su „uspele“, koje su rezultovale napretkom u demokratičnosti, Mogadam zaključuje da su se tu, posle prevrata, dogodila pregovaranja i saradnja među grupama uključenim u revolucionarne promene. Dakle, posle prevrata je došlo do manje ili veće saradnje među raznim snagama u društvu i respekta prema različitim stanovištima, kao i do pregovaranja i međusobnog uklapanja stavova, ciljeva.

Za razliku od tog umerenog i relativno miroljubivog procesa saradnje, u revolucijama koje su završile u još žešćim diktaturama, posle prevrata je dolazilo do borbe za prevlast između ekstremnih grupa protagonista revolucije. Tako su se posle Oktobarske revolucije boljševici, isključivo putem sile, nametnuli kao vladajuća i jedina legitimna frakcija, čak i uprkos činjenici što nisu imali većinsku podršku u narodu.

Dakle, u prevratima koji se završavaju pozitivno po demokratiju, prevladavaju sile razuma, pregovaranja, tolerancije i razumevanja za različitosti, tzv. umerene struje.

Nasuprot tome, u revolucijama koje se završavaju u diktaturama, prevladavaju ekstremni pokreti i snaga jačeg, gušenje drugačijih mišljenja i nametanje sopstvene sile i moći od strane tiranskih pojedinaca i grupa.

Ovde se postavlja opravdano pitanje, a to je kako izvesti da se posle revolucionarnog prevrata umerene snage u društvu izbore za prevlast i da ne dozvole da prevladaju ekstremne i agresivne grupe i pojedinci? Ovde su od pomoći istorijska iskustva, kako brojna negativna iskustva, tako i ona manje brojna pozitivna. Takođe, od pomoći je i psihologija, konkretnije psihopatologija koja opisuje narcističke i psihopatske ličnosti koje preovlađuju među diktatorima.

Poruka i pouka iz tih iskustava je jasna: Nakon prevrata umerene snage moraju, nažalost protivno sopstvenom blagom i pomiriteljskom karakteru, da skupe snage i silom se suprotstave ekstremnim, radikalnim i agresivnim snagama, idealno putem institucija sile: sudova, policije i vojske. Ružna i tužna je činjenica da nisu svi ljudi dobronamerni i miroljubivi. Sa takvim jedinkama i grupama, nažalost, jedino policija i sudstvo ili vojska mogu efikasno da izađu na kraj.

Konačno, Mogadam kaže da, suprotno uverenju mnogih da u društvenim dešavanjima postoji nekakav determinizam, izvesnost u stvari ne postoji.

Ne postoji tzv. kraj istorije u vidu definitivne „pobede“ i prevlasti demokratije ili liberalnog kapitalizma. Kao što vidimo, taj „kraj istorije“ se nije dogodio.

Na isti način se nije dogodio ni komunizam u svetskim razmerama u vidu „Amerike i Engleske, zemlje proleterske“, a koji su očekivali komunisti.

Budućnost dakle ostaje otvorena i neizvesna, ali time i bremenita šansama da svet u kojem živimo popravimo, pre svega svojim sopstvenim osvešćenim i aktivnim delovanjem u njemu.